У Небрегову
-Слика из седамнаестог века-
Наредник Лука, стари ратник, поче:
“Дошло је време, децо, па смо и ми
Кренули напред. Балкан нек се дими,
А младе буле вино нек нам точе!...”
Слатко се томе насмејасмо… Потом
Пажљиво ратну уредисмо спрему…
И док се неки још смејаху њему,
Турци су живо наступали котом.
За борбу се тад развисмо… С Присата
Гранате турске Небрегово руше… -
Уморни, гладни и мокри до гуше,
Разбијасмо тврда царска врата… -
Пуцњава страшна преста… Већ се смрче…
И ноћ се хладна ухвати над селом,
Ко сенка туге над јуначким челом;
А груди наше од зиме се грче…
С једнога краја неба месец засја,
Љупко, ко ђердан везирове ћерке,
И светлост паде на трошне кућерке,
И мрка лица ратничка обасја.
Из Глигорове куће дим се диже…
Унутра један војвода и чета.
Све кршни људи. Младићско: стас, лета…
Ни једна душа не осећа гриже.
Мучна ће поноћ проћи… Рано сутра
Ми ћемо ићи напред, ведра чела
У снежној равни, до Маркова Села.
Прилеп ће да нас види тога јутра.
Флорина. Сава М. Радовановић
“Балкански рат” бр. 6 1913.
Нема коментара:
Постави коментар