Иза пола ноћи
Наше су очи много мутне
И срца су нам пуна јада.
На пољу само трне магла
И снијег пада, снијег пада.
О, гдје су стари, ведри снови!
О, гдје су св’јетле пјесме наше!
Овдје је само задах вина
И звече чаше, звече чаше.
По сву ноћ драгу, овде, наша,
Тугују срца топла и мала.
Чуј како Плачу виолине:
Еј, магла пала, магла пала.
Ту гасну наше страсне душе
Ту гасну наша срца млада.
На пољу зимски вјетар пуше
И снијег пада, снијег пада.
Милош Видаковић
Босанска Вила бр. 10
1911.
Нема коментара:
Постави коментар