Црногорке и Скадар

Црногорке и Скадар

-Мушка снага дичних Црногорки-

Али немам што зборити – Не зборила,

Или немам што жалити – Прежалосна.

Ја сам сестра безбратница – Код шест брата,

Који славно погибоше – Соколови,

Око Скадра крвавога – Бог га клео.

Око Скадра жалоснога – Не било га.

Погибоше за слободу – Тужне браће.

И за српско дично име – Вазда славно.

Погибоше на јурише – Слава њима

На јурише отимљући – Турске шанце.

Турске шанце и градове – Неосвојне

Прескачући страшне жице – И опкопе.

Отимљући турске топе – Митраљезе,

Турске топе брзометне – Брзи јади.

Брзи јади брза мука – Што ме снађе.

Куд окренем све је црно – Црној други,

Кућа ми је омрзнула – Опушћела.

Без мушкијех зорних глава – Зорна браћо.

Ви сте славно погинули – То ме тјеши.

То ми даде мушку снагу – Да говорим.

Смрћу вашом, ваше браће – Свануло је,

Свануло је тужној браћи – Под Турцима.

Те се смију прекрстити – Молит Бога,

А за здравље живе браће – Соколова

И за покој погинулих – Витезова,

Ви сте славно погинули – За другога.

Као што су стари ваши славно пали

За крст часни и слободу – Црне Горе.

Црне Горе мученице – Од Косова

Мученице, перјанице – Србинове.

И за образ, - српско име – Вазда сјајно.

Кад сте славно изгинули – Жељо браћо

Ја нијесам проплакала – Неутјешна,

Но сам срце своје стегла – Да не плачем.

Тјешила ме слава ваша – Славо моја;

Тјешила ме српска срећа – И јединство;

А и вјера да ће Скадар – Наш остати.

И да ће се ка и прије – Српским звати.

А сад плачем мимо друге – Кукавице

Есмо грдно преварени од свијета

Цио свијет на нас скочи – Бог им дао,

Сви краљеви и цареви – Жалоснице.

Затворише наше горе – ода свуда

Осудише да умремо – сви од глади.

И што нако учинише – срам их било.

Одузеше од нас Скадар – Бог им дао.

Да га даду Албанији – Крвопији.

Жао ми је на нашега – Господара

Што не позва цио свијет – На оружје.

Што не пушти соколове – И војнике.

Што не позва под оружје – Црногорке,

Да бијемо љуте боје – с краљевима.

Те да славно изгинемо – И кажемо:

Да смо живи, да смо своји – док живимо.

Да неправди свијех сила – пркосимо.

Као што смо борили се – Вјековјечно.

Постиђели клете Турке – И Млечиће

И згасили страшну силу – Бонапарте.

Бог је с нама вазда био – Слава њему.

Па би и ту вазда био – као вазда

Још бих много говорилиа – Но не могу.

На груди ми камен стоји – од жалости.

А ум ми се помрачио – од неправде.

Коју Срби поднијеше – од свијета.

Збогом браћо соколови – И гробови

Остављам ве у туђину – Туго моја.

Отуд бих ве донијела – Но не могу.

Е се молим и вјерујем – Вишњем Богу:

Да ће Скадар наш остати – Ка’ наш што је.

За то туна боравите – Очи моје.

А кад Скадар наш постане – пропјеваћу,

Пропјеваћу дивну пјесму – Мимо жене.

Тад ће братске ране бити – изљечене.

“Балкански рат”  бр. 24   1913.