Оронула, крилом посрнула,
тужи, плаче Јанковића кула.
Ветар звижди са приморских страна,
носи иње с расвцеталих грана
и засипа сјај тужна расула.
Нема њега... У странама туђим
труну руке дивнога сердара.
Место њега стара мајка веже
седом косом вињаге и вреже
и нариче да кам сињи пара.
Са њом туже горе и пропланци,
вите јеле и студено стење.
Откад Стојан оде у туђину
српска песма кроз гору не мину,
— Све занеме ко магле јесење ...
Драгољуб Филиповић
(СКЗ 277, 91, Бгд 1938)
Нема коментара:
Постави коментар