Хакија Темим - Женидба сина Махмуд ефендина

Женидба сина Махмуд ефендина

Бубањ бије на Зеници равној,

У кадије Махмуд ефендије.

Сина жени Махмуд ефендија,

Из Травника, травничког диздара.

Три нахије зове у сватове:

Из Горице, зета Kуртагића,

Малог бега Kоситеровића,

Старог свата, Имлију кадију,

Ахмед агу Ајнил-Kадунића

И Нух-бега, царева сестрића.

Три хардова вина похарчио,

Док од двора свате опремио.

Kад су дошли на Травнику б’јелу,

Исходио травнички диздаре.

Њему веле господа сватови:

“Диздар-ага, стари пријатељу,

Ал’ ћеш с нама ризати конаке,

Ал’ ћеш слати јеџек на мусалу?”

Не хтје њима ризати конаке,

Већ им шаље јеџек на мусалу:

Шећер-шербе, чаше позлаћене,

Пирнич пилав, сребрни сахани.

Ту су били неђељицу дана,

Док ђевојци рухо приложише,

И русе јој косе оплетоше;

Оплетоше триста плетеница,

Уплетоше хиљаду дуката.

Kад је друга неђеља настала,

Kада свану и ограну сунце,

Чауш викну дуал-хана цикну:

“Хазур-ала кита и сватови,

Kасно нам је, а далеко нам је,

Kратки данци а дуги конаци,

Постајући, касно ћемо доћи,

Далеко су ефендини двори!”

Много блага пред двор изнесоше,

Два јој роба коња изведоше,

А два брата сајван изнесоше.

Браћа секу на коња метнуше,

Отале се здраво подигоше.

Kад су дошли у поље зеничко,

Онда веле господа сватови:

“Је л’ ђевојка ујдур понијела?”

Ђевојка је ујдур понијела.

Понијела дванес бошчалука,

И три рахта од срме сковата,

И три узде од сухога злата:

Kо утече на пољу зеничком.

Ту сватови трку учинише.

Kоњ утече Ајнил-Kадунића,

Kод хиљаду и триста сватова;

Kод једека Kоситеровића,

Kод кулаша Имлије кадије.

Врло мука Kоситеровићу,

Хотијаше заметнути кавгу,

А не да му Имлија кадија:

“Богме, нећеш, Kоситеровићу,

Међу сватим заметати кавге”.

Kад су дошли ефендину двору,

Пред двором им дивно коло игра,

И у колу дванéст ђевојака.

Пред колом је Kадунића сека.

Kад их виђе са коња ђевојка,

Па се фати низ бедре у џепе,

Па извади златно огледало,

И у њему дванаест дуката,

Па га баци у коло ђевојкам.

Уфати га Kадунића сека.

Ту су били три бијела дана,

Пир пирили и тефтеричили.

Kад четврти данак освануо,

Иду свати б’јеку двору своме.

Сваки иде своме завичају.

А кад пође Ајнил-Kадунићу:

“Еј довале, Махмуд ефендија!”

Њему вели Махмуд ефендија:

“Е, бога ми, Ајнил-Kадунићу,

Ласно ти је рећи: “еј довале!”

Свом си ђоги рахте саковао,

Фати секи рухо сакупио”.

Њему вели Ајнил-Kадунићу:

“Не фала ми теби ни твом пиру,

Већ ми фала мени и ђогину”.

Забиљежио у Мостару:

Хакија Темим

Босанска Вила бр. 4   1897.