У туђем свету
На земљу ме је Бог спустио страну
И међу људе сурове и дивље.
Дочекаше ме хладно, и не кану
Ни једна суза радости, ни живље
Не закуца им срце. А ја тупо
Гледо сам ове чудновате људе,
Са стравом што ме погледају глупо
И ко сам, сто се, да изнађу , труде.
Рекао сам им ко сам и шта хоћу
И куд ће моје жеље да се крену.
Слушали су ме и дању и ноћу,
Ал’ речи моје, ко роса по сену
Kад сунце јулско трепери и гори,
Изгубиле се у бескрајном вису –
Залуд се језик мој чује и ори,
Ови га људи разумели нису.
И сад живим у туђем свету
Kоји је тврђи од сухога пања,
Док дух мој жудно тражи бољу мету
И о другоме завичају сања.
Kоста Петровић, Београд
Босанска Вила бр. 24
1908.
Нема коментара:
Постави коментар