Орање у ропству
Кад сужањ травку гризне повијен као црв,
Камџија над њим звизне и проспе топлу крв.
Равницом бразда кружи и гради црни круг,
Тамничар стари плужи, а сужањ вуче плуг.
Корача роб у аму и дави болу крик,
Да не би тугу саму унео у свој лик.
Плећа му сунце жеже, а летњи дан је дуг,
У хладу коњи леже, а сужањ вуче плуг. . .
Шта ли ће овде нићи из крви брата мог?
Слобода кад ће стићи? — То знаде само Бог.
Ми знамо да ће сада, кад падне овај друг,
Изићи роб из ада, да вуче тешки плуг.
Ићи ће редом тако, док умре задњи роб,
А овде, где је пако, цветаће сутра боб.
Само ће птић да јеца кроз овај пруски луг:
“Овде су српска деца, некада вукла плуг. . .”
1944 Милан М.
Петровић
Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”
Нема коментара:
Постави коментар