Боли…
-Кажи ми: што си тако тужан друже,
Набрана чела и сав таман тако?
Мутан поглед говори ми јасно:
Ти много трпиш и тајно си плако.
“Надао сам се, заносио дуго,
Мој сан је добар и обасјан био…
Јас ам у њему вјеровао Бога
И као себе ближње сам љубио,
Отворио и себе, сан и срећу –
И они су ме својим братом звали!
Волио сам их све … А једну највише …
А зашто су ми срце ишчупали?”
Јелена Остојић, Зворник
Босанска Вила бр. 10
1911.
