Пуковски свештеник

Пуковски свештеник

Рањен, заборављен, већ помирен с гробом,

У крви је леж’о  с десницом на мачу,

И смрт очекив’о … кад, одједном, зачу

Глас тајанствен нечиј’: “Сине, Бог је с тобом!”

Гле, свештеник добри! “нећеш бити робом!”

Рече му и приђе кроз паљбу све јачу,

Прихвати га нежно, диже на грбачу,

И к’о  добри анђ’о, понесе га собом.

И докле се, страшно, к’о бура, за њима

Халакање чуло… и док облак дима

Завијаше густо порачени зреник,

Са теретом својим, подрта одела,

Ступао је хладно, под кишом шрапнела,

Свечан и узвишен, пуковски свештеник.

Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”