Потпоручник Дуле

Потпоручник Дуле

Боже мили горе на висини,

Покласмо се страшно с Бугарима

На високој Чеганској Планини,

На очима мирним језерима.

Кад је било после пола дана,

Док још сунце казиваше лице,

Навалише редови душмана

И пробише жице насилице.

Ал’ тад јурну чета у шестака;

Од костију дигоше се куле…

Пред четом је потпоручник Дуле,

А за њиме шака од јунака.

Зачуди се планина Чегана,

Танка јела дрхтну на увојке;

Беше Дуле лепши од девојке,

А храбрији од Страхинић Бана.

Побегоше редови дошљака,

Лудо беже, луду судбу хуле –

Ал’ погибе потпоручник Дуле

И изгибе шака од јунака.

Још остаде црно разбојиште,

Ноћ рујаву кад обави траву

И гавран се диже да поиште

Мртву главу, лепу и крваву.

Потпоручник Дуле – Пешад. потпоручник Душан Д. Павловић, рањен још као питомац Војне Академије на Баставу 1914. , извршио је са својом четом јуриш на Бугаре 6. августа 1916. у часу кад су хтели да се дочепају гребена на Чеганској Планини и ти нашао смрт. – Био је млад и леп, храбар и скроман и сви су у батаљону плакали кад је погинуо.

Милосав Јелић - "Србијански венац"