Непознато дете из 17. пука

Непознато дете из 17. пука

Сунце позно, невесело, жуто,

Кукурузно поље увенуто,

Ашов звони самртнички круто.

А доносе, доносе их редом:

Младост прву загорчану једом,

Оне старе с угашеним гледом.

Једно дете, успавани соко

Тек отвори помодрело око

И призбори лагано, дубоко:

“Капетане, ја не жалим дане,

Јер где падох, ту ће наше вране

Тела њихна још дуго да хране.”

Па издахну у учмалу дану.

Курјачица још нас дирну грубље –

Наредисмо:”Један ашов дубље!”

Непознато дете из 17. пука – На Курјачици 1. септембра 1914. сахрањивани су погинули на 100 метара иза стрељачког строја, одмах иза Куртовића Колеба. Равница је све до Прељева и Г. Добрића. Између осталих донесоше и једног кадровца из 17. пука из чете, која је продужила наше лево крило (2. батаљон V пука II поз.) Кад га спустише крај раке, он одједном отвори очи и рече коњич. капетану Татићу: “Не жалим, господине капетане! Али што сам их побио, али што сам их побио…”. И издахну. Сви засузисмо, док Татић нареди болничарима те му подубише раку за један ашов.

А нико се у овој ватри не сети да му забележи име.

Милосав Јелић - "Србијански венац"