Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Пут на море

 

 

Пут на море
из збирке “Отаџбини и Љубави”
 
Кароцијер ме вози сама,
Шиба своју кљусад знојну
И жури се ко на војну.
Прашине се диже тама....
 
У прашини поред пута
Дјевојчица једна стоји
И ружице неке броји
Гола, боса, бледо жута
 
То биједно сиротанче
Из десне ми руке пружа
Неколико свјежих ружа
“Изволите драги странче!...”
 
Кароцијере! Чекај мало
Што се журиш ко на војну?!
Заустави кљусад знојну!
Тешко ми је срцу пало,
 
Тад’ сироче приђе живо.
Поред мојих кола стаде,
Мој дар прими. Руже даде.
“А да л’ ће ти бити криво:
 
Јеси л’ Турчин господине?”
А по чему судиш мала?
Не по души твојих зала. –
Фесови су капе њине“.
 
Насмејах се: А ти шта си?
„Ја Српскиња душе чисте!”
Е и ја сам таке исте.
Збогом мала! Срећна да си!
 
Тад’ кароцијер шину доре
Заморену кљусад знојну
И пожури ко на војну.
Појави се Сиње Море.
 
За леђима нашим оста
Краљевина Црна Гора
Спуштасмо се низ врлети
На закуке, пут Котора.
 
И ја тако путујући
Са висина одозгора
Скоро све до Дубровника
Гледао сам преко мора
 
Тај ми поглед бјеше тужан,
Васиона сва је пуста!
Над пучином морском свуда
Простире се тама густа.
 
Кароцијер ме вози сама,
Шиба своју кљусад знојну
И жури се ко на војну.
Прашине се диже тама....
 
Котор 1910. год.

 

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Завидљиво срце

 

 

Завидљиво срце
из збирке “Пјесме Свијету”
 
Као да Вам душа неку врло срећну прошлост сања,
Или су Вам пуне груди племенитих осјећања?
 
Ви сједите у самоћи, ја Вас гледам, створе мио,
Ко Вам каже „Добро вече!“ прими те му сасвим тио,
 
Из далека преко брда кроз мирисних липа гране
Кроз ноћ тиху и сањиву и кроз цветне јорговане
 
Мјесечева свјетлост бледа врло често Вас целива:
Зашто да је срећан тако, а ја живим у сред ваја.
 
Срце моје у дубини тајанствену завист скрива.
И без своје домовине нигдје среће ни смираја.
 
Ал’ ја и бих срећан био: да осване данак бели
Моме милом завичају, па Вас да ми Бог додели! -

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Последња писма

 

Последња писма
 
Три године, друже, овдје дане бројим
Ко просветни радник у Пљевљима мојим;
У сред тешке борбе бједе и ужаса,
Још ни од куд нема овом роду спаса,
Па живећи тако у вечитом мраку
Изгубивши наде о слободе зраку,
Ја сам ти се, друже, ријешио прије
У несрећном крају да ме више није;
Ма да ми је много домовине жао
Ипак, драги друже, оставку сам дао
И далеко идем, гдје гледати нећу
Свој несрећни народ свуда на распећу,
Одавно се, друже, већ састали нисмо.
У туђини скоро... Не шаљи ми писмо.
Ја последње дане у Санџаку бројим,
Знај: нисам ти више у Пљевљима мојим!
*
За мало ме, друже, премјестили нису
Тамо, гдје се диже под облаке Шара,
Гдје високо стоји на њеноме вису
Душанова града рушевина стара.
Доље тужни Призрен сав покрива тама....
Звуци наших звона ни од куд не стижу;
Око царске Лавре, потурченог храма
Танке и високе минаре се дижу;
Са њих сваког дана по четири пута
Монотоно јечи пјесма мујезина,
Тог до смрти своје тирјанина љута
Што се моли Богу по канону дина.
Ту су свуда, друже, рушевине неке:
Ту двор царски бјеше, ондје црква већа;
Доље танка кула Капетана Леке;
Ту те увијек, друже, све на прошлост сећа.

 

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Свијет и гробље

 

Свијет и гробље
из збирке „Прве Пјесме”
На умјетниковом гробу
 
Изнад црне земље и од кости праха,
Небо као покров над вјечитим миром,
Само ваздух трепти, к’о од неког страха,
Преко пустих плоча и гробова широм.
 
А утроба земље још несита стење,
Мој је живот буни, што крај мртвих лута.
Ја осјећам да се сваки спомен пење,
То се земља мучи мене да прогута.
 
С твога гроба грудва одрони се мала
Јер на њему нема спомена ни плоче.
Ту је скривен млађан живот идеала,
Који много хтеде и прерано доче.
 
Усрцу си стапо своје идеале.
Да запојих њима младост рода свога...
И ево те мртва! Ни суза, ни хвале,
Ни признањачијег! Ништа ни одкога!..
 
Сад тек видим јасно колко свијет мари.
И колко те жали, што те вјечност крије.
Сви су живи твоји познаници стари,
Ал’ ни једног данас на твом гробу није.
 
Моја суза кану – ако суза вреди
И ево ти танку воштаницу палим.
На будућност мислим и крв ми се леди!
Ја на твоме гробу и свој живот жалим.
 
Једна хумка земље и све затрпава.
Пријатељства сваког нестаје тог маха.
Над гробљем, свједоком људског заборава
Само ваздух трепти, ко’ од неког страха.

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Моје Одмориште

 

Моје Одмориште
 
Не далеко, на сјеверној страни
Од лијепог мога завичаја,
Једна табла стоји прикована,
На Јавору близу Калипоља –
„Краљевина Србија“ ту пише.
Један корак прођем иза табле
У слободу и свјетлост дана,
Ту ми душа најсрећније дише.
 
Ту ја сједнем. Цвијеће ми мири ..
Доље равна Србија се шири.
 
Ту не стрепим ни од ког на свету,
Одмарам се у слободном миру
Као сужањ кад врата ошкрине,
Па се лати слободе и сјаја. –
Тако и сам на том одморишту...
Ал’ ме срећа врло брзо мине:
Са сузама опростим се табље,
Па се предам судби завичаја;
Света дужност натраг ме поврне,
Све за љубав домовине црне.
 
У Пријепољу, 1913

 

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Једна тема

 

Једна тема
из збирке “Отаџбини и Љубави”
 
На “Орловом Кршу“ нас три, пјесником се сваки броји
Између нас један рече: „красна тема што икада,
Доље ниже Цетиње је, горе сури Ловћен стоји,
Да пробамо ко ће љепшу написати пјесму сада?”
Ја започех: славни граде, гдје се многа крвца проли
Нико не зна колко тебе моја млада душа воли.
 
Твоја слава позната је на све стране широм св’јета;
Никада те не преломи пет вијековна борба клета!
Ту полијеће свак који ће погинути за част први.
Нема тога горског дива ни љутога дивљег лава
Што би мого, славни граде, да слободу твоју смрви
И од ког би задрхтала узвишена твоја слава.
 
Цетиње, 1910. год.

 

 

          

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Шта оџа прича...

 

Шта оџа прича...

Из збирке “Отаџбини и Љубави”

 
Са танке минаре лагано сиђе, свршио јацију беше
Стари Мула Јусо, ихтијар дуге и бијеле браде,
У кахву уђе, и тада скрстивши ноге на серџади,
Рече: Причајте људи, шта који ново знаде?
Шта има ново у овоме дуњалуку нашему, бива?
Шта пишу газете наше последњих дана с јужнога даља?
Шта ли је телал јуче чаршијом, доље знате ли, вико?
Да ли ће, рецимо Ђирит признати јунанског краља?
 
Што ли се купе аскери нови и редиф? Не демек сада,
Бива? И то ђаури!!!... Да ли ће шта бити у скоро?
И треба, дина ми! Дајалмаз и овако више, људи!
Алах не хита, у њега џенле шануху! све иде споро.”
Ућута стари Мула Јусо. Сви наоколо ћутаху тада
Срчући кафу из филџана, пушећи на своје дугачке луле.
Заусти један из ћошка: „Слушајте, море, дина ми,
Данашњи земан не рађа Турке већ праве буле.”
 
Ту и Мула Дервиш под ахмедијом замишљен ћути,
На њему блиста се од свиле, танка долама бијела.
Не прича ништа он, једино ово с уздахом рече:
На нас је скочила умумиле Авропа цијела.
И тако ми дина, ја бих на своју махниту памет реко:
Да нама са ове стране дениза, опстанка више нема...
Свих седам краљева авропских и књаз од Карадака
Сваки се за мухаребу на цара потајно спрема”.
 
 
Тада стари Мула Јусо опет подиже снуждену главу
И рече: “Знам, да ћу у мезар ја много раније лећи,
Него ћу доживљети што у нашим ћитабима пише.
Зар нијесте учили како у нашим књигама стоји,
Ви, сви сте још млади, слушајте што ћу вам рећи:
Да још једном морамо сву равну Србију проћи,
И наше силне ордије и по трећи пут, људи, чујте
Морају до ћесаревога тврдог Беча у скоро доћи.
 
Тад ћемо срушити узгред све листом бедеме тврде.
И бечком краљу морамо свезати наопако руке;
Па ћемо онда кренути и даље од Беча - иншалах!
На нашим бијесним коњима, уз наших музика звуке...
Још алах-рахмет-ејлен! мој добри бабо, чујте!
Причао ми је људи, дина ми, слушајте ријечи ове:
Још тамо далеко иза Беча, за један се шехер знаде.
И он се галиба и данас „Златна Јабука” зове?
 
И тамо од вакти-земана постоји једна ћуприја стара,
И на њој: триста тридесет и три хиљаде зобница жита,
Које и сада пуне чекају помамне хатове наше силне,
Од којих Авропа цијела стрепи и њених краљева свита.
Туда ће аскери бечкога Ћесара дочекат аскере наше.
И шта мислите, људи?.... икада овог дуњалука рекао ко би,
Да ће се кавга заврћи страшна на „Златној Јабуци“ тада,
И то, око оне најпрве торбице старога земана зоби?!
 
Кад наши дођу под „Златну Јабуку“ и тада жудно,
Кад почну аскери плашљиве Швабе сабљама сјећи,
Тада ће: Москов, Аламањ, Инђлиз и Францеска,
Сви ће се морати на мејдан под „Златну Јабуку” слећи.
И овај дуњалук никада више запамтити неће
Мухаребе, која ће као та на „Златној Јабуци” бити.
Још, како наше старинске књиге пишу о томе:
Ту ће се дењиз једино од крви милета слити!
 
Наш сваки аскер, који погине на „Златној Јабуци” тада,
У џенет ће отићи и џехенема никада виђети неће;
Седамдесет и седам милета њега ће служити тамо. —
А мелејћета по красном џенету њему ће тражити цвијеће.
Ту ћемо на “Златној Јабуци“ цијелој Авропи рећ: „Еј валах!
Па ћемо опет преко Беча Будима и Биограда овамо доћи;
Али се ниђе нећемо са ове стране дењиза застати више;
Сви ћемо у Шам, мекану староме тек тада крвави проћи.!...
 
Од Стамбола и Селаника, све што је на овој страни,
Све ћемо оставити и сами, па ћемо у нашу земљу бољу.
Овудијен, нека кика и вијека живе ђаурски милети ови,
Па нека се до кијамета око голијех кршева кољу!
Авропа већ се нада галиба у скоро нама и чека...
Земан је дошо већ давно и треба ићи. Аманет то је
Дијете, бре! Дај свима од мене по једну шећерли кахву
Наплати сваку и кусур врни. Остави наргиле моје.”
Тада се полако диже са свога мјеста, и тихо изађе
Стари Мула-Јусо, погрбљен ихтијар дуге и бијеле браде.
Други сви за њим гледају и сложно у чуду зборе:
„Елхућмулилах! Хићмета! колико овај ифтијар знаде!”