Д. Рајковић - Сени Сердара Јанка Вукотића

Сени Сердара Јанка Вукотића

Ломи се јеком небо; подрхтавају горе

Од бесомучне ватре, ноћима, без престанка,

А кад забели јутро са првим дахом зоре,

Још један јуриш смрвљен пред ровом

Сердар Јанка.

И тако из дана у дан; тако у ноћи тавне,

Као Леонид некад на Термопилском кланцу,

Бележи Сердар мачем странице повести славне

Са Спартанцима српским

У црногорском станцу.

Стасит, херојска лика, лепоте небозарне,

Пред брђанима својим увек у огњу први,

Надмаша, српски племић, и дивотнике с Марне

По величини жртве -

У страдању и крви.

Већ данима се рве без одмора и смене,

И често без таина у снегу до појаса;

Људи освићу ледом, ал’ нико да помене

Сердару - отступницу -

И поред свих ужаса!..

О, тужни Бадњи дане! Чемерна шеснаеста!

Душман притиска ватром, јуриша од уранка,

А кад Мојковац цели валима дима неста,

У противнапад севну десница

Сердар Јанка.

И ту јурише љуте и бише и разбише

На Бадњи дан и Божић! О, горких искушења!

Али Сердар је знао да се тих дана пише

Звездана епопеја трагичног поколења!..

Тако је српска војска тамом албанских страна

Избегла, Јанку хвала, чељусти Аустрије,

Да би трновом стазом преко Кајмакчалана,

Сплела звездани венац из своје агоније,

И у том венцу славе са свесрпског пропланка,

Најлепша руковет је -

Мојковац Сердар Јанка!

Д. Рајковић