Јов. Ј. Бабић - Нашем сељаку

Нашем сељаку

Оставио си мотику и рало,

И равне њиве, без бразде и плода,

Воћњаке, паше и кућицу белу,

И своје миле, породицу целу. –

И пошао си, ко син славног рода,

С пушком у руци тамо, где те звало

Поприште старих битки и мегдана

И пале сени тужног Видов-дана.

С песмом си увек ти јурио свуда

И крвљу својом залевао груду

Предака својих с жељом: да сви буду

Слободни, и да наш оро и туда

Рашири крила..;  и као пређе

Крвљу си својом омеђио међе

Наше, и браћи раскинуо узе

Ропске, и здеро покров црн и тмучан,

Под којим много живео је лета

Наш народ, јадно, одвојен од света,

У тами ума и левању сузе…

У мртве душе и у живот мучан

Ужего си светли пламен нове ере:

Слободу, живот надања и вере….

***

И кад се сврши бој и доба ратно,

У место пушке ти ћеш узет’ рало,

И као негда, задовољан с мало

Радићеш… време вратиће се златно:

Себе и своје челичићеш бојем,

И срећу своју залевати знојем!...

Јов. Ј. Бабић

“Балкански рат” бр. 8   1913.