Протекло
је пет вјекова
Од
косовске кобне битке,
Гдје
с' Србину поломише
Љути мачи,
сабље бритке.
Ал' од тога истог кова
Поломљена
по разбоју
Србин
скова ново копље
Да слободу
брани своју.
Протекло
је пет вјекова,
Од Видова
страшног дана,
Кад је
Србин пострадао
И поднио
љутих рана.
Али ране што
их прими
Од туђинске
руке клете,
Нијесу га
поплашиле
Да
окл'јева да се смете.
Протекло
је пет вјекова,
Од кад
Србин за род страда;
Ал' не клону са прегнућем
Тјешила га
света нада:
Да ће
круна опет сјати
Истом
славом к'о и прије
Јер његова
снажна мишца
Малаксала
никад није.
Бар, Мило Јововић
Цетињски
Вјесник бр. 10 1913
Нема коментара:
Постави коментар