Мило Јововић - Маћедонији

 

Мило Јововић

Маћедонији (1903.)

 

Црни се облак над тобом вије

и људска крвца потоком лије,

а зар си коме крива и дужна,

Маћедонијо тужна!

 

На безакоња свијет се грози,

а ти му залуд вичеш: помози

да гоним са себе невјерна скота,

Маћедонијо сирота!

 

Зар човјечанство двадесетог вијека

за тебе нема ни мрве л’јека,

да безакоња угуши гадна,

Маћедонијо јадна!

 

Јевропа мирно с далека гледа,

како ти твоја страдају чеда

она је срца тврда и ледна,

Маћедонијо бједна!

 

Црни се облак над тобом вије

и људска крвца потоком лије,

а зар си коме крива и дужна,

Маћедонијо тужна!

Мило Јововић - Глоса

 

 Мило Јововић

Глоса

 

Црногорче, царе мали,

Ко те овће још не хвали?

Мачем бијеш, мачем сјечеш,

Мачем себи благо течеш.

 

Бранко Радичевић

 

 

Ти у ови камен голи

Борио си с’ од вјекова,

Живот даде, крвцу проли,

Не хтје примит стег окова.

Да како те не би звали:

Црногорче царе мали.

 

Противника сила клета,

Испред твога мача гине;

Љубав к роду, вјера света

Уздиже те у висине;

А пушка ти к’о гром пали:

Ко те овђе још не хвали?

 

Ђе удара твоје копље,

Не лиши се душман јада,

К’о пред вјетром лако снопље

Преза, гине, мртав пада.

Бјеж’ с огњишта њему речеш:

Мачем бијеш, мачем сјечеш.

 

Не даш туђем твоје ништа,

Пратиш твоју стару славу,

Са твог прага и огњишта

Поносито дижеш главу.

Напред гледаш, ступат ђе ћеш:

Мачем себи благо течеш.

 

Мило Јововић

Мило Јововић - Слога-Посвећено Барској Омладини

 Мило Јововић

Слога

Посвећено Барској Омладини

(Акростих)

 

Залуд пакост клета о неслози ради,

Да међ’ браћом сродном мржњу распростире;

Раздором да ц’јепа и злу да се слади;

Али братска љубав никад не умире.

 

Вода крвца није, мајка нам је иста –

Она свијех грли једнакијем жаром,

Вјера је у љубав и у срца чиста,

Једна је молитва пред светим олтаром.

 

Ено онај очи пут небеса диже,

Раширеним рукам’ Створитеља моли,

Они опет главом пригиба се ниже,

Сам Бог знаде чији је вапај бољи.

 

Вјером својом дакле свак нек творца слави

А брат брата нека правим срцем грли,

Кад је у невољи нек не заборави,

Одма нека к њему брзим кроком хрли.

 

Мој брат да ми страда  - нека тако рече –

Са њиме ћу и ја да дијелим јаде,

Вјера нам је љубав и крвца што тече:

Оћу и ја пасти ђе ми братац паде.

 

Једне дакле мајке ми смо синци прави,

Ако нам се вјера дијели у троје,

Зашто братац брата да мрзи и дави,

Да му се злу слади, весели и поје?

 

Разгонимо дакле себичност и злобу,

А згрлимо чврсто братска срца наша;

Врзимо је себи у дубоком гробу,

Боље ће нам пријат’ тад братимска чаша.

 

Радо ћемо тада постић’ нашу мету,

А пакосном врагу што нас криво гледа;

Трн у оку биће, када види свету

И братимску љубав међу српска чеда.

 

Материнска љубав свршит’ се не даде,

Само кад је слога братска прекаљена,

Тад можемо стално бити пуни наде;

Вазда постојани као тврда ст’јена.

 

Ој, мол’мо се Богу сви у истом гласу,

Вјечно да устраје љубав међу нама;

Јер тим путем само корачи се к спасу,

Ето ово учи и вјера нас сама.

 

Роду срећа, без тог, не може да цвати,

Омладино српска, узданицо рода,

Моћ и снагу треба свеђ љубав да прати,

Онда тек ће стићи она жељна згода.

 

Јади ће нам проћи, свануће нам зора,

А то Србин чека, и дочекат мора.

 

У Бару 1896.         Мило Јововић 

 

Босанска Вила бр. 18  1896.

Мило Јововић - Ја те волим само за то...

 

Мило Јововић

 

Не волим те злато моје,

Рад’ богаства ни рад блага,

Ја те волим само за то,

Јер си моме срцу драга.

 

Што ће мени благо пусто

И раскошни твоји двори,

То све може искра једна

У пепео да претвори.

 

Анђеоске очи твоје,

И свилена коса плава,

То је за ме све богаство,

То је моја срећа права.

 

И љубав је срећа,

За богаством ја не хрлим,

Само тебе јединицо

Да цијелим вјеком грлим.

 

Мило Јововић

 

“Slovanski Svet” številka 9 1897.

 

Мило Јововић - Вјеруј ми душо мила..

 

Мило Јововић

Вјеруј ми душо мила..

 

Вјеруј ми душо мила!

Вјеруј ми срца јад:

За тобом оно вене,

Рад тебе гинем млад.

 

За тебе оно куца,

За тебе живим ја,

Ти си ми радост права

И срећа моја сва.

 

Ти си ми покој прави

И анђо мира мог,

Да сладим срце моје,

Створи ме за то Бог.

 

Погледом твојим милим

Ствараш ми божји рај,

Осмејом твојим слатким

Чаробни дивни мај.

 

У те је моја нада  

И мога жића спас,

Кр’jепи ме слатким миљем

Умилни твој још глас.

 

За друге среће не знам,

А што да желим већ?

Ручицу твоју милу

Њу само желим стећ.

 

Тај залог моје наде,

Тај сами срца л’jек,

С којим бих мого сретан

Постати цио в’јек.

 

Вјеруј ми, душо мила!

Вјеруј ми срца јад,

За тобом оно вене,

Рад тебе гинем млад.

 

Мило Јововић

“Slovanski Svet”  štev. 8. — 1897.

 

Мило Јововић - Димњачар

Мило Јововић

Димњачар

 

— Превод с талијанског-

 

 Ја сам димњачар! малашан, јадан,

Снужден од зиме, жедан и гладан.

Напустих мајку и мјесто мило,

К’о птичиh гњ’јездо, кад стече крило,

Само да стечем залогај свој,

Цио дан вичем летећи чило:

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Мјестанце родно, дивотна слико!

Ни Милан није драг ми толико,

Увјек ми жеља на тебе лети,

ІІа ме на милу мајку посјети:

Она сад сједи код свог огњишта,

Крпећи мреже уз тихи пој.

Од родног мјеста слађе ми ништа.

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Никога нема, ко ме још воли,

Нит’ моја бједа другога боли.

Лице ми црно, очи црвене,

Дјеца се плаше — бјеже од мене.

Доиста јесам страшило право,

Те мати пр’jети дјечици злој:

Будите добри, гле’ виче ђаво!

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Крухом се храним, а водом појим,

Водећи штедњу добиткои својим,

Обућом старом газим по мразу,

Тамо и амо кроз сваку стазу.

Дувањем топлим озебле прсте,

Па мало сламе ј’ починак мој:

Ал’ ипак увјек снаге сам чврсте,

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Кад зора рана исток заруди

И цвркут птица мене пробуди,

Тада управим молитву Богу,

Да с’ кући скоро повратит могу,

У своје родно мјестанце драго,

Гдје мајка чека загрљај мој,

И да јој даднем стечено благо.

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Но када стигнем - ах! мисли кобне,

Да ми ко каже вијести злобне:

„Мајке ти више код куће није,

Тамо на гробљу земља је крије...”

Зар бих ја тугу савладат’ мoгa’,

Кад би ме спао лeдeни зној?

Да то не буде, ја молим Бога.

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Мило Јововић

Бар, 1904.