Михаило С. Балетић - Јуначка погибија капетана Мојаша (Киње) Станкова Вукотића

Јуначка погибија капетана Мојаша (Киње) Станкова Вукотића у боју на Бардањолту 25. јануара 1913. –

На прагу Скадра, пропасног зјала

Глед'о  сам борбе и мучних зала! ...

О Бардањоле, крвави вису,

Сотоне клети, о, жедни рису.

Земља ти црна у крви живи,

А наши на те насрћу диви.

Вулкани црни, што на те горе,

Не видим сунца ни лаке зоре,

Ал' видим сједог витеза – старца

Огњеног змаја – тврдога срца

Кроз пламен живи напријед јури,

Катунски оро оно је сури;

То Мојаш бјеше сиједе косе

Старе га ноге хајдучке носе

Ђе крвца црна с'  бај'нета точи

Орловским скоком напријед скочи

„Напријед“ каже, идемо дјецо,

У борби Србин није још јец'о;

Тарабош глете у у пламен гори

Све ми је онђе! – летећи збори;

„Кољевко моја, мојега јата,

Суморна када судба их хвата“.

Па сину, јунак и крила диже,

„Онамо“ рече „идемо ближе....

Жеља ме силна, на Скадар вуче,

На српске земље, ђе Србин хуче;

Слободо српска јави се нама,

Ти си ни свагда светиња сама“

Јарости пуном, до жице дође

Ох, с дивним јатом, јунака онђе!

Пријеђе жицу, препону тешку,

Ђе смјелост своју маче витешку!!...

Пошто је дуго љешеве трза

Ђе пламен гори и танад брза,

Ту Мојаш стари у крви леже

Смртан се бори, и јоште сеже.

-Слава ти, слава! Твојему раду

Јуначе храбри, не губи наду

Катунски орле с крвава Кчева,

Ђе Србу ћорда од вазда сјева ....

Кољевко људи, ријетког пара;

Жеља је труда твојега мара.

Под гајтан тврди, у јато људи

Почивај мирно, и миран буди

Раја ће српска, добити крила

Славит'  вас земља, мајка вам мила.

Муселим, 29. јануара 1913. г.

Михаило С. Балетић

Цетињски Вјесник бр. 29   1913