Вук Ђ. Гојковић – Богићевац - Ноћни стражар на Бардањолту

Ноћни стражар на Бардањолту

Вјетар .... пљусак.... Сијевање муње,

Грмљавина, што небо пролама

И вапајно цвркутање жуње;

Трен свјетлости, затим густа тама....

У подножју Кира вали хуче,

Појачани шњегом с Проклетија,

А Тарабош хаубица туче,

Преко кога електрика сија.... 

С бијелог Дрима јек трубе долази,

Шумадинце на топове зове,

Јер Дрим нагло буја, придолази,

Треба хватат'  с њима шанце нове.

Скадар ћути, у њемој тишини,

Коју само страх створити може;

Стражар стоји, брду на висини,

А киша му продире до коже....

Час премишља: дивно ли ће бити,

Када пошље оволико љета

Српски барјак стари град окити,

И весло јекну звона света....

А час опет бродовља се сјећа,

Аустрија, што у српско море

Увезла га, да би стара срећа

Служила ју и у ове горе;

Те да ово, што смо крвљу нашом,

Претопили по хиљаду пута,

Истргне нам и с отрови чашом

Умори нас као змија љута....

На ту мис'о  скрипнуше му зуби,

И московку са рамена скиде;

Муња сјева, стражар пушку љуби....

Прену, стаде.... Ено неко иде.

-Стој! – одјекну, кроз тутњаву грома

-Овај брзо пропустни знак рече,

Јер иначе више свога дома

Виђа' не би, пошто стражар клече....

И три лица, у мрке цераде,

Приђоше му са: „Здраво јуначе“,

Он познаде перјанике младе,

Па и момче што пред њима скаче.

Та Њега је већ познати лако,

-Син је Краљев, ал' гдје војник стиже,

Он обиђе увјек мјесто свако,

Па и онда кад топ земљу диже.

Пошто јендек и жицу прескочи,

Што ју наше груди оборише,

Изгуби се стражару из очи;

-Оде ланцем, шибан пљуском кише....

В. Бардањолт     Вук Ђ. Гојковић – Богићевац

Цетињски Вјесник  бр. 31   1913