Талик
Гдје год која капља кану
из љубави моје вреле,
све уве’ну и уса’ну
к’о што смртне жуди желе!...
Па ман’ душо, рајске сане,
а заволи јаде сиње. –
и на тугу кап да кане
нестало би, мислим, и ње…
Све што земне груди грли
хладне смрти пољуб чека,
и вјеци би сви умрли
да Бог није да’ човјека…
Ал’ сва Творца творевина
махрама би била стида,
да послао није сина –
бједно људство да извида!..
Раде Лубурић, Краишта
Цетињски
Вјесник бр. 28 1911 (Ускршњи прилог)
Нема коментара:
Постави коментар