Перо Ј. Јововић - На глас о погибији три официра

На глас о погибији три официра

Богдана М. Вукотића Мишковца, Савеље Ј. Тодоровића – Марковљанина, и Павла С. Вујовића – Бјелице, на дан 28. септембра, 1912. године.

Сјетише се прошлог доба,

Повјеснице српске – старе

Преци наши како славу

Задобише на ханџаре. –

Сјетише се и у њима

Распали се огањ живи –

Прек'  литице преко гора,

Полећеше као диви! –

Повадише оштре сабље,

Приређене за мегдане –

Па пред своје храбре чете

Јуришаше на душмане! ...

Јуришаше три сокола,

До три млада официра –

Бој се бије, крв се лије,

„Јуриш!“ бојна труба свира. –

Осула се танад лака,

Па фијућу  кроз омаре –

Ал'  јунаке страх не хвата,

За то ништа и не маре. –

Сијевају бритке ћорде,

У рукама три јунака –

А са шанца на Милешу,

Стаде бјегство од Турака! ...

Бјеже Турци на Шипчаник,

Да спасење тамо нађу –

Ал' у заман – јер и њега

Топи наши храбро гађу. –

Вукотић је Богдан први

На тврдоме шанцу био –

У час један Тодоровић

Савеља је долетио! ...

Поред њих је и Вујовић

Павле хитро долетио –

Те је туна сваки од њих

Турску главу уграбио –

У том шанцу борише се.

И на мегдан сва три паше –

За крст часни и слободу

Храбро своје главе даше ....

Уз њих паде једанајест

Све бирана храбра борца –

Попадаше у бој свети,

За час дична Црногорца! –

У том часу и барјактар

Јововић се обранио –

Баш када је повр шанца

Крсташ барјак разавио! ...

Са Милеша тврда шанца

Клети Турци побјегоше –

И на њему доста глава,

И топ један оставише. –

Врхом њега заставе се

Црногорске разавише

Весели су побједници,

Што погибше осветише. –

Нек'  је слава витезима,

Који тако храбро гину. –

За крст, вјеру и слободу,

И за српску постојбину! –

Кир, 8. децембра, 1912. г.

Перо Ј. Јововић са бојишта

Цетињски Вјесник  бр. 2   1913.