Симо Ђуров Кривокапић-Цуца - Сјени црногорских јунака

 Сјени црногорских јунака

 

Благо вама, витезови,

Наших гора орли сиви,

Кад знадосте за род пасти,

Да вам име вјечно живи!

 

O јунаци, наше дике,

Ви узесте бојну славу

С потоцима своје крви

Oд Азије љутом лаву.

 

Ви са Лаза Царевога

И ви с Чева крвавога

И с Трњина села мала

Од Црмнице и Убала;

 

И сви што сте пали војно

На Граховац, поље бојно,

Данас Србе дух ваш буди

И јунаштвом пуни груди!

 

И ти Мирко Војевода,

Ти јуначе непобједни,

IIред витештвом твога духа

Паде Турчин крвожедни,

 

Сад нек Ловћен поносити

Диже ваша дјела славна

Који но је све гледао

И времена намти давна.

 

Да вам вјечна слава сија

На свом огњу и свом роду

Кад сте били такви борци

За Србина, за слободу.

 

Име ће ви вјечно сјати

Пред свим свјета јунацима

Ко у драги камен сунце

Как упири са зрацима.

 

На Граховац, на Спасов-дан 1898.

 

Симо Ђуров Кривокапић- Цуца

Војв. Шако Петровић-Његош - Црногорском јатагану

Црногорском јатагану

 

Поздрављам те, Јатагане

Сјају славе и освете;

Ја сам жељан твога сунца

И слободе твоје свете.

 

На далеко у туђини

С тебе ми се ражалило;

Небо би се огр’јешило

Када би нас раставило!

 

У музеју да останеш

И одмариш стара крила

У даље ти не попјева

Србинова, брижна вила?!

 

Осуда би строга била,

Jатагане, снаго наша!

Коме би се допанула

И без тебе куд би заша?

 

Да се с тобом растанемо

У највеће ране наше,

Кад душмани нечовјечно

Мило Српство раскопаше!

 

В’јек је ово деветнајсти,

Кад култура св’јетом влада,

Ти си грозан, реће ти се,

У музеју стани сада!.....

 

Ал’ вијеку проклет да си!

Брату моме паћеноме

Страшно суди! Страшно створи

Српском роду жалосноме!..

 

Ти нијеси грозан био,

Нег слободе права слика.

Бранио си Српство, вјеру,

И био им славе дика.

 

Мајке н’jеси пробадао

Са ђететом у прcима,

Културтрег’ри с бајунетом

То су кадри!... таких има...

 

О пасу се н’jеси паса

Харемскијех насилника.

Петвјековни друг си био

Непобједних слављеника.

 

Језик, вјеру, школе, цркве

Никад ником не повр’једи.

И посад се тога држи

И Витештву твоме сл’ једи.

 

У музеју да останеш!...

Без тебе нам пута није.

Ко ће страшно коло повест?

Ко тирјана крв да лије?

 

Ко прах дизат у равнице

Да брат брата не познаје?

Ко душманe сaтриjети

И утјешит’ српске ваје?

 

Што би мишце витезова

И сабаља бистрих зраци?...

Што б’jес хата крилатијех

И мегдани и јунаци?

 

Зар се страти поуздано

Да све сама посвршава?

Веља мука би још била

У музеју кад би спава.

 

Сиротна би она била

Без с братијом полетара,

Ко сиротна што је слава

Без јунака Господара.

 

Практично си, гвожђе сјајно,

Од другијех свијех више;

Душмани би осилили

Да нас твоје моћи лише.

 

Стрпи нам се, жедно гвожђе,

Нова слава тебе чека.

Скупа ћемо жећ гасити,

Двадесетог ево в’јека!....

 

На крају је тирјанизам

Са његовим грозним в’jеком.

Скоро ћемо, ако Бог да,

Испратит’ га силном jеком.

 

А кад мило Српство видим

У јединству и у слави,

Одмори се у музеју,

Страшни полет заустави! —

 

У Женеву 1. Јануара 1899.

 

Војв. Шако Петровић-Његош 

Вој. Шако Петровић-Његош - Ком. Невесињском Трипку Буви

 

Ком. Невесињском

Трипку Буви

 

Изнад равна Невесиња

Када српска кликну вила;

Кад Балкану — племе твоје —

Страшне борбе разви крила!...

 

Кад прегнућем соколова

Зајечаше Славске горе;

Кад се зачу на све стране:

„Ха, напријед – на злотворе!!...“

 

Када силна турска војска

Од свакуда нападаше,

Са јунаштвом урођеним

Српску крвцу прољеваше.....

 

Тад те браћа изабраше

Да им вођа будеш см’jели.

Тад сте Српство задужили,

Сплели в’јевац неувели.

 

Удим праха лећели сте

Ко орлови у облаке;

Са славом се овјенчали

И првенством међ јунаке.

 

Тад си пао као витез

На мегдану јуначкоме.

Милу браћу оставио

На бојишту крвавоме,

 

Силном надом вјери светој:

— Да ће браћу заштитити,

Тешки ланац петвјековни

Са слободом зам’јенити.

 

За слободу рода твога

Јуначки си погинуо,

А род твој је у мукама

Жртвом Српства потпaнyo!...

 

У њ се туђин yгњездио!...

Па му нову вјеру ствара,

Све што му је чaсно, свето,

Све му трује и обара.

 

Српство му се оглушило,

Нит’ га пита, нит’ га тражи,

И на очи његове се  

Друга вјера шири, снажи.

 

Благо теби, храбри вођо!

У гроб светим мисли сађе,

А не виђе, нит’ си чуо

Што ти јадну браћу снађе! . ! .

 

Ти почивај, наш витеже,

И земља ти била лака!

И свој браћи благо онда

ІШто падоше од јунака!

 

Ах! боље је погинути

Сваком Србу св’јетла лица,

Него мучки плијен бити

Страшљивијех изјелица!......

 

Вој. Шако Петровић-Његош

Исаије Митровић - Алекса Шантић

 

Алекса Шантић

 

Што то плаче студена Неретва,

Кад су Paje ланци расковани,

Кад се тешка окајала клетва?

Што су крши сузом расплакани?

 

Да л’ то сиње не пресахну море,

Па Неретва за увиром плаче?

Ил’ потамни сунце одозгоре,

Па кршеве тужном сеном таче,

 

Ил’ пропланци за сунашцем жале!

Није сиње пресахнуло море,

Нит су очи сунца пресијале,

Beћ Неретва тужне свија боре,

 

И кршеви црн вео навлаче,

ІІто Алексе, авај, нема више!

Што песника свога изгубише,

С тог Неретва и сузи и плаче,

 

С тог су сури крши невесели,

Ко ће одсад да им пева чари?

Ко ли камен да разуме врели?

Мртвом каму да језик подари?

 

Плачте крши! Плачи Херцег - Босно!

Твог славуја црни мрази скрише

И умукну грло му поносно!

Твог Алексе, авај, нема више!

 

Исаије Митровић 

Ilustrovani List  br. 8  1924.

Вид Вулетић-Вукасовић - Словиниц над зипком својега чеда

 Словиниц над зипком својега чеда

 

Звонимире-Душане-Сим’о не,

ІІод туђином на св’јет ми се роди!

А бабо ти, нена, сузе роне,

Јер неслога у ланце те води;...

 

Пуста хоће, да словин потоне,

Да се мржња међу нама плоди,

Да нас јади мимо свијет гоне,

Да роб роба опета породи ...

 

-  Расти синко, мајчина ти мл’јека,

Па ка’ бабо ти не ишти л’јека

У туђина, за невољу кума,

 

Но давори сред зеленог друма,

Кидај узе још за млада вјека,

Па уз Балкан нек’ те стаде јека!

 

Вид Вулетић

 

“Slovinac” br. 23  1879.

P. Kamenarović - Baronu Josipu Filipoviću

 

Joseph Philippovich von Philippsberg

PREUZVIŠENOM GOSPODINU

BARONU

JOSIPU FILIPOVIĆU

VRHOVNOM ZAPOVJEDNIKU

C. K. VOJSKE U BOSNI I ERCEGOVINI

POHODEĆEMU

BOKU KOTORSKU

 

Slava, slava, Slavodobitniče

Koji slomi stoljetne okove,

Razviv stijeg pod kim dan već sviće

Na Bosanska brda, na dolove.

 

Slava, slava, svak Ti rado kliče

Ki god slavskim imenom se zove,

Jer pred Tvojim stopam klija, niče

Cv’jet spasenja i bratske slobode;

 

Pak i Boka Tebi vapi: slava!

Ushićena s nenadnog pohoda,

Harna Tvoju hrabrost obožava:

 

I žarko Te iz sveg srca moli;

Ne daj ne daj da bude bez ploda

Krv junačka ka s’ obilno proli!

 

Kotor 6 Prosinca 1878.

 

P. Kamenarović

Antun Kaznačić - Srbskome Patrijarki Josifu Rajačiću

 

Srbskome Patrijarki Josifu Rajačiću

godine 1819.

 

I koga izaberem, njegova će šibika procvietati: tako šu utišiti pred sobom viku sinova Izraelskih što viču na vas.

 

Mojiz: Brojevi Gl: XVII. v. 6.

 

Prekaza se prem očita

Ruka strielom Previšnjega,

Silnost pade predobita

Cieć smionstva već svojega,

Puk izbrani ne žamori

Veriga ga već ne mori.

 

Aronova procavtjena

Čudnovato šibka siva,

Eto šibkom već iz stiena

Provrela je voda živa,

Izraela puk čestiti

Kojom će se napojiti.

 

Rajačiću, srbskog puka,

Srbske crkve svietla kruno!

Tebe izabra višnja odluka

Da dovršiš sve podpuno

Svete odrede nje milosti

U narodnoj slobodnosti;

Teb’ zelena kak’ Aronu

Šibka cvati sred svietlila

Š njom oholost usionu

Tvoja je viernost sasvim zbila,

Mojzes probi vrutak vode

Ti nam probi vir slobode;

 

Vir slobode progonjena

Da utažiš tužbe puka,

Kog’ verigam pretieštena

Gvozdena je trla ruka,

Sve mu grabeć, izvan oči

Da usužnjen suze toči;

 

No Gospodin nemilosti

Ne puštava bez osvete,

Ter u gnjevu svoê naglosti

Farauna morem smete,

Preko voda puk izbrani

Stup ognjeni dok sahrani.

 

Bog će pomoć udieliti

Hrabre Srbe spasit svoje,

Stup ognjeni njim će biti

Rajačiću srce tvoje,

Dok dušmanskih četa stope

Morski vali ne poklope.

 

Zgodno i pravo, Gospodine,

Crkovna je vlast najveća

Koje nikada čast ne gine,

Udielila tebi sreća,

Već je davna tebi bila

Višnja znanost namienila.

 

Kada milost našeg Cara

Sdruži nebu svoje odluke,

Kad ti žezlo kod otara

Posvećene preda u ruke,

Znamen to je: šibka da ti

Čudotvorno cvjetjem cvati.

 

Antun Kaznačić