Црногорском јатагану
Поздрављам те, Јатагане
Сјају славе и освете;
Ја сам жељан твога сунца
И слободе твоје свете.
На
далеко у туђини
С
тебе ми се ражалило;
Небо
би се огр’јешило
Када
би нас раставило!
У
музеју да останеш
И
одмариш стара крила
У
даље ти не попјева
Србинова,
брижна вила?!
Осуда
би строга била,
Jатагане,
снаго наша!
Коме
би се допанула
И
без тебе куд би заша?
Да се с тобом растанемо
У највеће ране наше,
Кад душмани нечовјечно
Мило Српство раскопаше!
В’јек
је ово деветнајсти,
Кад
култура св’јетом влада,
Ти
си грозан, реће ти се,
У музеју
стани сада!.....
Ал’ вијеку проклет да си!
Брату моме паћеноме
Страшно суди! Страшно створи
Српском роду жалосноме!..
Ти
нијеси грозан био,
Нег
слободе права слика.
Бранио
си Српство, вјеру,
И
био им славе дика.
Мајке
н’jеси пробадао
Са
ђететом у прcима,
Културтрег’ри
с бајунетом
То
су кадри!... таких има...
О пасу се н’jеси паса
Харемскијех насилника.
Петвјековни друг си био
Непобједних слављеника.
Језик,
вјеру, школе, цркве
Никад
ником не повр’једи.
И
посад се тога држи
И
Витештву твоме сл’ једи.
У музеју да останеш!...
Без тебе нам пута није.
Ко ће страшно коло повест?
Ко тирјана крв да лије?
Ко
прах дизат у равнице
Да
брат брата не познаје?
Ко
душманe сaтриjети
И
утјешит’ српске ваје?
Што
би мишце витезова
И
сабаља бистрих зраци?...
Што
б’jес хата крилатијех
И
мегдани и јунаци?
Зар се страти поуздано
Да све сама посвршава?
Веља мука би још била
У музеју кад би спава.
Сиротна
би она била
Без
с братијом полетара,
Ко
сиротна што је слава
Без
јунака Господара.
Практично
си, гвожђе сјајно,
Од
другијех свијех више;
Душмани
би осилили
Да
нас твоје моћи лише.
Стрпи
нам се, жедно гвожђе,
Нова
слава тебе чека.
Скупа
ћемо жећ гасити,
Двадесетог
ево в’јека!....
На
крају је тирјанизам
Са
његовим грозним в’jеком.
Скоро
ћемо, ако Бог да,
Испратит’
га силном jеком.
А
кад мило Српство видим
У
јединству и у слави,
Одмори
се у музеју,
Страшни
полет заустави! —
У Женеву 1. Јануара 1899.
Војв. Шако Петровић-Његош
Нема коментара:
Постави коментар