Алекса Шантић
Што то плаче студена Неретва,
Кад су Paje ланци расковани,
Кад се тешка окајала клетва?
Што су крши сузом расплакани?
Да л’ то сиње не пресахну море,
Па Неретва за увиром плаче?
Ил’ потамни сунце одозгоре,
Па кршеве тужном сеном таче,
Ил’ пропланци за сунашцем жале!
Није сиње пресахнуло море,
Нит су очи сунца пресијале,
Beћ Неретва тужне свија боре,
И кршеви црн вео навлаче,
ІІто Алексе, авај, нема више!
Што песника свога изгубише,
С тог Неретва и сузи и плаче,
С тог су сури крши невесели,
Ко ће одсад да им пева чари?
Ко ли камен да разуме врели?
Мртвом каму да језик подари?
Плачте крши! Плачи Херцег - Босно!
Твог славуја црни мрази скрише
И умукну грло му поносно!
Твог Алексе, авај, нема више!
Исаије Митровић
Ilustrovani
List br. 8 1924.
Нема коментара:
Постави коментар