Д. Рајковић - Сени Сердара Јанка Вукотића

Сени Сердара Јанка Вукотића

Ломи се јеком небо; подрхтавају горе

Од бесомучне ватре, ноћима, без престанка,

А кад забели јутро са првим дахом зоре,

Још један јуриш смрвљен пред ровом

Сердар Јанка.

И тако из дана у дан; тако у ноћи тавне,

Као Леонид некад на Термопилском кланцу,

Бележи Сердар мачем странице повести славне

Са Спартанцима српским

У црногорском станцу.

Стасит, херојска лика, лепоте небозарне,

Пред брђанима својим увек у огњу први,

Надмаша, српски племић, и дивотнике с Марне

По величини жртве -

У страдању и крви.

Већ данима се рве без одмора и смене,

И често без таина у снегу до појаса;

Људи освићу ледом, ал’ нико да помене

Сердару - отступницу -

И поред свих ужаса!..

О, тужни Бадњи дане! Чемерна шеснаеста!

Душман притиска ватром, јуриша од уранка,

А кад Мојковац цели валима дима неста,

У противнапад севну десница

Сердар Јанка.

И ту јурише љуте и бише и разбише

На Бадњи дан и Божић! О, горких искушења!

Али Сердар је знао да се тих дана пише

Звездана епопеја трагичног поколења!..

Тако је српска војска тамом албанских страна

Избегла, Јанку хвала, чељусти Аустрије,

Да би трновом стазом преко Кајмакчалана,

Сплела звездани венац из своје агоније,

И у том венцу славе са свесрпског пропланка,

Најлепша руковет је -

Мојковац Сердар Јанка!

Д. Рајковић

Мирко Королија - Јуначка порука

Мирко Королија

(Кистање, 09.09.1886 — Шибеник, 10.07.1934) 

Јуначка порука

Ово је земља крша и јаука,

што голотињом и бурама рађа,

заливи ови гнезда наших лађа,

пуних поноса и пучинских вука!

Острва oвa змајишта су змаја,

чији огњеви, као сунца јарка,

палише крила лаву светог Марка,

кад год халапљив прохте окршаја!

Ово су села мрких галијота

с мишкама попут муња од облака;

ово кућишта косматих Морлака,

чији жуљ значи дуждева срамота!

Туђинче, ко те у крај овај зваше?

Овде кам сваки љут је и видовит,

пут, богаз сваки од жала халовит!

Овде вал има жубор речи наше!

Брдима, пољем, уз Равне Котаре,

куд к’o облаци злослутни се скићу

песме о Јанковићу, Смиљанићу,

бели се орли јате и крстаре!

– Пођи, и збогом!... А кад у домају своју

на лађи гвозденога бока

стигнеш и сретнеш два мајчина ока

где од радости овлажена сјају,

сети се у врх да грког Јадрана

многа тe мајка ојађена куне,

да грђе нег твој Удес ћe да груне

наша истарска без пребола рана

Мирко Королија

Задар

(Политика, 18. априла 1920. године)

Душан Осмокровић - Пред Прилипом

Пред Прилипом

Свану као Кристал ружичаста зора,

И прамења своја пуна злата просу

На војнике српске, који попут мора

Јурише на шанце, уз стрмену косу

Наста борба горка, крв се врела пуши,

И ваздушне сфере ломе се у тутњу,

А српски војници у својој су души

Мислили на стару, - пуну нада слутњу.

И баш тога часа сфинга једна мину

И прва полеће у куршуме вруће,

А борци добише још веће прегнуће,

Мислећи, да Марко то је на шарину.

И још један поклич, једно громко “ура”

Свак напријед крену, не марећ да страда,

И српски се барјак разви на сред града!

А кад преста битка и стиша се бура,

У српске је војске била жеља жарка:

Да је то побједа Краљевића Марка!

Душан Осмокровић

“Балкански рат” бр. 8   1913.

Милан М. Петровић - Влакча

Влакча

Не тражите моје село родно
Под Рудником где орлови слећу.
Ја сам Влакчу у туђину одно,
У њој живим и у њој умрећу!

Њена врела и зелени лузи,
Испод којих Јасеница хуји,
Дају миле гласе мојој Музи,
Ко да из ње певају славуји.

И сељаци моји овде сви су,
Опијени у цветном мирису,
Пропевали са шевом и зебом.

Не тражите погледима зором
Моје село под Рудничком Гором,
Ја сам Влакчу одно с њеним небом!

Милан М. Петровић

Владимир Станимировић - Снага нације

Снага нације

Витезови наше нове епопеје,

Ваши нас подвизи одведоше мети,

Са нових гробова шуме цветне леје;

Пртешли су Косово ваши бајонети;

Нек врани гаврани не расплачу сеје,

Ни мајке, оне вас научише мрети!

Ту мирну одважност и мишице јаке

Зар су однијели ови ваши дани?

До јуче животе проводисмо млаке,

Међ нама се сумња, равнодушност стани,

А тренутак створи поносне јунаке

И показа наша нација шта храни.

Са песмом се цео ратни поход крете

Тамо где не памте да се песма чула.

Где пролазник само страх и обест срете,

Где кроз пуста поља не одјекну фрула

Однеше заставе и слободу чете

И задрхта једна царевина трула.

Проваљени пути, хладна киша лије

Ал се напред хита, све брже, све даље

Сваки тренут једну нову радну крије

Сваки плотун неком смрт и пораз шаље.

Хиљаде срдаца поносито бије,

Бацају животе к’о  прљаве траље.

Нико буру гнева праведног да спречи

Нико не изоста из целога круга

Вратиће се живи без бола и речи;

Сујети се ситној њихов понос руга.

Не траже признање позно да им лечи

Ране због поштено одуженог дуга.

Пит’о  бих вас тада, незнани хероји,

О тајној водиљи свих ваших јуриша

Да ли вам у срцу свест ил’ вера стоји,

Кад вас нико није могао да стиша?

Да ли је на себе помислио који

У часу кад сипа од олова киша?

Ту велику тајну крије живот груби,

Али у њој лежи снага нашег рода!

Она не говори да слободу љуби,

Не чека, за себе, од свог зноја, плода.

Наше су нације то велики стуби

Што је држе испод небескога свода.

Владимир Станимировић

“Балкански рат” бр. 11    1913.

Али Риза Даутовић - X

Дилберке

Сабрао Али Риза Даутовић

X

Фату проси хоџа Башлагићу,

Фату проси, Фата се поноси.

“Што ће мени хоџа Башлагићу?

Kад је њега Влахиња родила,

У параде, чувајућ прасади,

У јелову кору завијала,

Шарен-гуја, шарен повој била!”

Kад је хоџа гласе разумио,

Он написа до три хамајлије.

Прву пише, у ватру је баца:

“Не нос, ватро, књиге ни јазије,

Веће срце Фате у матере!”

Другу пише, у воду је баца:

“Не нос, водо, књиге ни јазије,

Веће памет у ђевојке Фате!”

Трећу пише, под камен је баца:

“Не притискуј, камене, јазије,

Веће душу у ђевојке Фате!”

Kад је било око пола ноћи,

Дилбер Фату глава забољела.

Она иде хоџи Бешлагићу,

Те му куца на кућним вратима:

“Отвор врата хоџа Бешлагићу,

Отвор врата, запали ми ватра!”

Ал јој хоџа да отвори неће;

Опет она тихо говораше:

“Отвор врата, хоџа Бешлагићу,

Отвор врата, притиште ме камен”

Ал јој хоџа да отвори неће.

У њој живо срце препукнуло!

Босанска Вила бр. 22   1896.

Косара Гавриловић - Песма винограду

Песма винограду

Опет шуме шуме прохујалих дана,

Опет хује ветри прошумелих ноћи,

И све што je прошло, и све што ћe проћи

Миришем у једној грани јоргована.

*

Ja те често сањам, винограде стари.

Сањам твоје стазе сунцем обасјане,

Златнога детињства сањам златне дане

И ноћи кад младост пита и маштари.

Твоје топле кише туђа квасе лица,

Под липама твојим туђа нога крочи.

Ко лешнике туца, и ко воду точи

Ha каменој чесми посред љубичица?

Ко малине бере? Ко љуљашку њише?

Ко виноград веже, окопава воћњак?

Ко простире сламу, ко уноси бадњак?

Чије ли трагове сад кошава брише?

Ил’ су можда липе твоје сасечене.

И борова нема, a камена чесма

Срушена je давно. И славуја песма

He чује се више. Чак зимзелен вене.

Можда. Тако кажу. Ja не могу сада

Да те видим другим него што си био

Кад je сваки бокор, сваки кутак крио

Гробље старих снова и колевку нада.

Ja видим Живана ca сламним шеширом,

У сељачком, мрком, сукненом оделу,

Видим кућу твоју, свечану и белу,

Твоје светло небо над тамним шимширом.

Ноћу, када замру вашингтонски звуци,

Заћуте на време избегличке муке,

Ja се враћам теби, као тихој луци,

И слушам све твоје занемеле звуке.

У малој ливади, као два стражара

Над каменим столом стоје два платана.

Сунце je већ зашло, и на крају дана

Ha вечеру зове клепетуша стара.

*

Живана међ’ живим давно нема више.

Лавеж наших паса замро je заувек,

Ипак, неко дете, нека жена, човек

У теби сад живи, твојим дахом дише.

Неко ћe те други сада својим звати,

Пропало заувек није твоје благо,

Што je нама било, биће другим драго.

Што си нама дао, сад ћеш другим дати.

*

Опет шуме шуме прохујалих дана,

Опет хује ветри прошумелих ноћи,

И све што je било, и све што ћe доћи

Миришем у једној грани јоргована.

Косара Гавриловић

(у Вашингтону октобар/новембар 1972)

Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”