Б. - Наша срца

Наша срца

Докле језди војска поносито наша

И крсташ-барјака носи свуд знамење,

Прелива се среће усхићења чаша

И спопада редом дивно усхићење.

Душе су сад наше опијене редом

Славом, величином нашијех   хероја,

А’ од свију душа оваквом побједом

Највише је од њих опијена моја.

Са  јадранских  жала глас чујем умилно:

Побједама вашим с усхитом се диви –

И народ вам братски што овамо живи!

Зато ме обујма усхићење силно

И побједу војске здравим с пуно жара,

Јер нада свим она срца нам отвара.

Б.

Цетињски Вјесник  бр.3    1913.

Јово Г. Поповић - Отаџбина

Отаџбина

Гдје је небо вјечно тмурно,

Гдје ‘но мјесец тамно сије –

И гдје зв’језде сијалице

Облачина тешка крије;

Ту глас звони са висина:

Овдје ти је отаџбина!....

Гдје су горе вјечно пусте,

Па  дрвеће старо мрије;

Гдје кроз луге славуј-тиче

Само сјетна пјесма вије;

Ту глас зуји из низина:

Овдје ти је отаџбина!...

Гдје ‘но р’јеке мутне теку,

А више њих врбе снију,

Гдје јецању краја нема,

Гдје се само сузе лију;

Ту гла сјеца из дубина:

Овдје ти је отаџбина !...

Гдје су вјечна поља мртва,

Те на њима жита није,

Гдје не има л’јепог дана,

Већ олуја само бије;

Ти гла звижди из долина:

Овдје ти је отаџбина!...

Гдје су људи к’о мртваци –

Пред њим’ демон и страхота,

Гдје се клупко љутих змија

У отрову љутом мота;

Ту глас јечи из равнина:

Овдје ти је отаџбина!...

Гдје кроз равни и долине –

Многа гробља – н’јема ћуте,

Гдје ‘но вихор – чудан вихор

Често кида ланце љуте;

Ту глас звечи са планина:

Овдје ти је отаџбина!...

Гдје грмљава небо стреса –

И гром прашти иза грома,

Гдје ће с’ робље дић’ из гроба,

Гдје ће бити љутог лома;

Ту глас грми са висина:

Овдје ти је отаџбина!...

Јово Г. Поповић

Босанска Вила бр. 11 и 12  1905

Стеван П. Бешевић - Мојима

Мојима

Када умр’о будем, не зовите попа,

Јер имати неће ништа да ми каже;

Што да се крај мене грешник пренемаже?

Ја бих вол’о више пуцњаву из топа…

Док ми црно анђо буде шапто “мри”-

Да одјекну громко барем пуцња три!

Не треба ми звона, звоно јеца тужно, -

Место сјајних кола, нек ме носе чезе;

Место свих стихира отпеваних ружно,

Нек ми се на гробу оре марсељезе.

Бунтовник је умро, па то је и ред…

Нек се ћифте зграну за инат и јед

Ја никада нисам трпео скандала,

Нит’ сам афектир’о  кад са својим болом; -

Живот ме је својом поучио школом,

Да је јад и срећа само дим и шала.

За то имам права, имам га тим пре,

Да не умрем тако, к’о  што други мре.

Са јефтиним крстом, а у трећој класи,

Ја ћу мирно лежат’  у земљиној маси –

И та земља биће, верујте ми, лака…

Много лакша него што мој беше лет,

За лудим шимером, - да поправљам свет!

А дође ли друштво икад на ту мис’о,

Да ми дигне камен на травноме гробу;

Ја пристајем ево чак и на ту злобу,

Ал’ нек стави помен, ког сам ја напис’о:

“Овде лежи човек, што мрзаше сјај –

Тужан би му живот, - а весео крај!”

Стеван П. Бешевић, Београд

Босанска Вила бр. 8   1913.

Мих. Кајмачић - Чучук Стана

Чучук Стана

Као на бојном пољу кад рањен витез пане,

Па га остави нада, савлада туга, вај.

Помоћи ни од куд нема, изгуби брата, друга.

Уздишућ’ болно чека свога живота крај.

Тако и она млада, кад Хајдук-Вељко паде,

Погибе ор’о  српски и клону српска моћ,

Добјеже овом гају, да срцу тражи л’јека,

Љевајућ’ горке сузе по цио дан и ноћ.

А кад небесни творац сагледа тугу њену,

Наредбу свету даде једном анђелу свом,

Па је од Чучук Стане створио виту јелу,

Што је сад урес, круна мирисном гају том.

А онај малени поток, што поред јеле дере

А што жуборећ’ тужно тече кроз густи гај,

Од њених суза поста, да вјечно прича нама

“Кол’ка јој бјеше туга, колики бол и вај!”

Неготин                 Мих. Кајмачић

Босанска Вила бр. 10  1903.

Милош Перовић - Болови свију људи….

Болови свију људи….

Болови свију људи и патње свих времена,

Уздаси очајања и крици пуни јада,

О, кад би могли једном стати у моје груди,

Па само моја душа да пати и да страда!

Болови браће моје од неба даровани,

Удари ледне руке, зависти, зла и срама,

Ходите, ход’те мени, ја ћу вас неговати

И хранићу вас срцем и крвљу и, сузама!

Ходите, да мој сабрат не позна грозу вашу,

Да не зна судбу страшну што на род људски паде,

Те да не куне Бога и живот да не куне

И да не цвили болом без вере и без наде!

О како би вас лако без клетве и роптања

Сносила љубав моја у срцу крвавоме,

Кад зна да нигде више у свету јада нема

Осим у души мојој, осим у јаду моме!

Милош Перовић

Српске народ. пјесме из Херцеговине

Српске народ. пјесме из Херцеговине

Љељен горо, љељенова,

Разви гране љељенове,

Да поведем шећер коло

И у колу шећер-Мару.

Ја каква је шећер-Мара:

Сунцем главу повезала,

Мјесецом се опасала,

Звијездама окитила.

Какве су јој б’јеле руке,

Ваљају јој Бањалуке;

Какве су јој обрвице,

Ваљају јој Подгорице.

Још да су јој црне очи,

Све би Турке искрстила,

Калуђере иженила,

А попове распопила.

Босанска Вила бр. 17 и 18  1909.

А. Тресић-Павичић - На Душановом мосту

А. Тресић Павичић

На Душановом мосту

Одавно тако, као јутрос, п’јетли

Веселом слутњом и радосним гласом

Не поздравише зору и дан св’етли.

Одавно зора тако живим јасом

Злаћана св’јетла не обоји Шару,

Гримизни исток не потпаса пасом.

На Љуботену, у сунчану жару,

Бјеље од сн’јега крило виле бљесну,

Свећенице на највишем олтару.

Заори богу захвалницу пјесну,

За побједу над пет в’јекова мрака:

Србијом глас јој попут грома тресну.

Све успавано виле пјесма јака

На нови живот ненадно пробуди

Све труло паде од побједна тлака.

Задрхта Скопље, закуца у груди

Радости миљем срце б’једној раји;

Ко гусла Вардар валовима гуди.

Валове р’јеци чудан сјај ораји:

Бистри су текли до помола дана,

И жуберили, ко славуљски гаји;

Ал’ кад на Шари оцва зора рана,

Удари вода мутна и крвава,

Фесове носећ’ и чалме с мејдана.

Кад сунце скочи дуну грозна страва,

Валови гоне коње и јунаке,

Док у даљини земља подрхтава.

Подневне када засинуше зраке,

Душанов мост се колебати стаде,

Крвљу му Вардар бије ступе јаке;

А озго по њем турска војска паде:

Дивљаштво гони вихор св’јетле славе;

Камење шкрипље стародревне зграде:

Затиру коњи пјешадији главе;

Колија срће, топови се руше;

У валовима бјегунци се даве.

Топовска здр’јела још се димом пуше,

Ал’ Вардара их гасе ледни вали,

Топдзије ш њима и коњике гуше.

Очајна гужва војску с моста свали;

Олуја смрти од отрага дува

И леђа ватром и жељезом пали.

Кад сунце грану, висе топ не грува;

Бијели српски орлови долете.

А гениј Српства стаде мост да чува.

Ордије турске грозан страх помете;

Захвалну пјесну зазвонише звони

Са цркве Спаса стародревне свете.

Ганућа сузе кротка раја рони.

Чуј! величајна химна “Л’јепа наша”

Са Душанова моста заромони.

Прохутња стаде свионих крсташа,

Побједе клик се ори до небеса,

Ко ршум душе у вастрг узнаша.

Побједном риком топова се стреса

Сва Душанова престолница стара,

Јаче од миља, нег’ од турског б’јеса.

На коњу вили ето новог цара,

Ослободитељ ето на мост иде,

Сводови дрхћу с ганућа и чара.

Ко када сунце из таме изиде,

Србији сада ново доба сину:

Слободе сунце очи робља виде.

Ком суза очи миљем не засину,

Моро је видјет’, у ваздуху плавом,

Гдје Душан цар се с ловор-вјенцем вину

Над Мркоњића Петра с’једом главом.

А. Тресић-Павичић, Беч

Босанска Вила бр. 5 1913