После победе
(из песама „Светли дани“)
На смирају сунца, кад почне да гасне
Замагљена светлост јесењега дана,
Затрешташе бубњи и борије јасне
У знак да је битка страшна докончана.
Непријатељ тучен, све напушта, бежи,
— Последњи пут сунце овде му је сјало; —
У локвама крви застава му лежи,
И под њоме царство немоћно и пало.
А за растрганим масама армада,
Збуњеним од крви и самртних слутњи,
Натисла се војска победна и млада; —
Сва се земља стреса и потмуло тутњи.
Крваво је поље преорано тучом
Безбројних граната што су туда риле;
На смирају сунце ужареном лучом
Светли на остатке сатрвене силе...
... Све је сатрвено, запрега и каре;
Лешеви расути пољаном кô снопље; —
Гавран гракну: Аман! Падишо и царе;
Зла ти срећа, — данас узеше и Скопље!
А из развалина Душанова града,
Диван бели оро под небо се вину,
Носећ’ круну изнад победних армада,
Намењену славом краљевоме сину.
Стеван П. Бешевић
Нема коментара:
Постави коментар