Проклето доба
Ми смо у добу вечнога трвења
У коме сваки отима и граби,
У добу једног лудог покољења
Кад кличу јаки — али плачу слаби.
Кад скоро свако знојав и очајан
Са осећај’ма дивљачким и крутим,
Брза и жури за мамоном жутим
И тражи живот високи и сјајан.
О добру оних што се у злу гуше
Beћ нема нико времена да мисли —
Зар људи време у заман да траће?
Ах, чујте сви ви, чије су још душе
За људство бриге и терети стисли —
У овом добу нема више браће!
Нема коментара:
Постави коментар