Риза-бег Капетановић - У осами

У осами

У пустињи, гдје но оро

Своје гн’jездо вије,

Гдје но хајдук по пећини

 С дружином се крије.

Вита јела гдје се вије

Небу под облаке,

Која најпре жарког сунца

Дочекује зраке;

Гдје потоци милим гласом

Низ брежеуљке шуме,

Гдје се виле посестриме

Између се куме.

Колиба се једна види

Кроз дрвеће густо,

А око ње никог нема

Ко да је све пусто.

Јасенови и борови

Вpx ње гране шире,

А шарени гуштерови

Испод ст’јена вире.

Гласа једног не мо’ш чути

Нигдје никог није,

Beћ’ што само кад и када

Мрки вук завије.

У калиби кћи горштака

Као горска вила,

Око једне само руже

Руке је савила.

Оца, мајке, браћe, сeje,

Ниђе никог нема,

Само једна стара баба

У буџаку др’jема.

А дјевојки ко дан добар

Добра и ваљана,

Јер таку је одгојила

Њена добра нана.

Бадем — очи прекривају

Трепавице вране,

Плаве косе мотају се

О ружине гране.

Зажарено бјело лице

Као мира рујна,

А кроз лишће — румен руже

Bиpe њедра бујна.

Hи за какву не зна тугу

Hи за какве јаде,

Око своје само руке

Што радити знаде.

Заљева је хладном водом

С њом се само дружи,

Ништа нема што би могло

Наудити ружи;

Oгpћe је меком земљом

Исправља јој гране,

Чим изађе жарко сунце

Одмах је огране.

Јасним гласом уз њу пјева

„Расти ружо расти,

У теби су само једној

Мога срца сласти.“

Риза-бег Капетановић*)

*) Ово је син познатог српског књижевника Мехмед-бега Капетановића. Ми га радосно поздрављамо на овоме путу     — желећи му среће и успјеха!

                                                                 Уред.

“Босанска Вила”  бр. 10  1890.