недеља, 07. јун 2020.

Исаије Митровић











Г. Исаије Митровић
О једном вредном и даровитом песнику из Босне.

Београд, фебруара 1921.


„Рођен 1881 у Брчком у Босни. Учитељску школу свршио 1902. у Пакрацу и службовао по забаченим селима у Славонијих и Босни.

Пуних 10 година остао је у Старом Селу, једном од најзабитнијих села наше отаџбине. Има већ 20 година како сарађује у разним хрватским и српским листовима.
Посебно је издао песме: Сузе 1900,. Успомене 1902., Утрнуле наде 1902. Песме 1909. Од радова у прози издао је посебно: Четири Контуре 1904, Ca Села 1905. Са Села 1908.
Осим тога написао је велики број разних чланака по новинама, међу којима се истичу чланци у „Здрављу“ под насловом „Здравље нашег тежака“.
Ово су само сухопарни подаци из живота једног родољубивог и даровитог а претерано скромног књижевника из наше, лепе Босне. Г. Митровић, који сада учитељује у једном маленом среском месту у Босни, у Гламочу, јавио нам је само толико о себи и своме разгранатом књижевном раду. Али ми боље познајемо нашега честитог песника, и — одговарајући смеру овога листа -- упознајемо читаоце са овом лепом и благородном културном личношћу. Не кријемо да нам гoди истицати запостављене а врсне синове нашега младог народа који броји тако мало просветних радника.

*
Пошто је био сиромашан, Исаије Митровић није могао у гимназију, као што му је то била жеља, и морао је у трговачку школу. Али већ у својој петнаестој години излази његова прва песма у вршачком „Бубњу“. Због тога није добио ни стипендију, коју је тражио од босанске владе да учи препарандију. Да не би био без посла радио је као писар у конаку, уз месечну плату од три до пет форината. | Љубав према књижевном раду подстакле су у младога песника разне глумачке дружине из Србије које су наилазиле у Брчко. У то време Митровић се јавља дечјим листовима као одличан дечји песник. 1902 године некако успе да ступи у пакрачку (српску) препарандију. Пок. Љуба Крсмановић дозна за даровитог а сиромашног ђака и дошколује га, а по добијеној дипломи младић, жељан науке, предузе безуспешно кораке да добије стипендију за више образовање на коме од немачких универзитета. Како је био скроман, не хтеде досађивати своме добротвору, а немајући средстава да дође на београдску Велику Школу, Митровић поче своју учитељску службу у једном мађаронском селу у срезу Дароварском.
И ако се грдно патио у србождeрcкoј околини, млади песниқ разграна свој књижевни рад. Писао је по свима листовима преко Саве и Дунава. 1904. буде премештен у село Језеро (крај Јајца), где међу муслиманима оснује прву српску школу.
До 1906 год. био је учитељ у Бихаћу; тада је издао прву књигу прича са села, а радио је и у прашком „Sielu“, у „Српском Цвећу“ и др. књижевним листовима. Сав његов рад био је посвећен просвећивању онога народа који је тада још чекао на ослобођење; бивао је често гоњен на службе, вазда сиромашан и осуђен да трпи. У једном забаченом селу (Старо Село) мoрaде провести пуних десет година, дакле до ослобођења, пошто је био сумњив аустријским властима.
Исаије Митровић је био први који је у Старом Завршју поздравио ослободилачку војску. Данас тај мирни културни радник проводи тешке дане у Гламочу, оптерећен многобројном породицом. Али и после 19. година учитељске службе за коју је требало много самопрегарања, овај песник пева песме Новоме Доба и, поред сете коју су му у души оставиле његове патње, даје уз савремене нове и лепе мисли и један израђен песнички облик.
Остављајући књижевним часописима да оцене књижевну вредност овога песника, чије су песме пуне искрености и прегалаштва, хтели смо одати заслужену хвалу једном ненаграђепом културном раднику из наше лепе Босне.

J. З.

“Илустровани Лист”  број 8










Нема коментара:

Постави коментар