Посланица
Да видиш како бледо теку дани
У овом склопу високих планина,
Где оставих — мој друже — укопаних
Четрнест пуних најлепших година.
Кратко је лето амо, хладно сунце
И снежни дани дуго, дуго трају,
Гледајућ’ вечно те снежне врхунце
Осећам, да ми чудну нарав дају.
Несрећни само ако места
траже,
За срећне увек топло сунце
сије,
Амо се људи само болом
снаже
А друге мати недром вечно
грије.
Баш сада гледам како сунце
трудно
Лагано, тромо за Шаторе
пада,
И моје срце вазда болом
будно
Сто му је дало и чежњи и
нада,
Све се то негде тамо трајно
слаже
Ни једно око где загледат
неће,
И к’о би мог’о свету да
покаже
Куцаје срца, моје мртво цвеће!
Тако пролазе моји бледи
дани
У овом миру где бол стеже
јаче,
Амо су само несрећни
прогнани
И над њима Бог ретко када
плаче.
Исаије Митровић
Нема коментара:
Постави коментар