Мануо сам
Мануо сам црне очи,
Не волим их, нису за ме, —
Пути, који рају воде,
Скривени су ведом таме!
Јер у њиној помрчини
По често се сујет скрива;
Или тога ако нема,
Оно гробну таму снива...
Јест, признајем, зрачно сину
Жељом, што је љубав спасе;
Ал’ те искре нису трајне —
Плану... плану... па с’ угасе...
Но ја волим плаво око,
Ту пучину мора сиња;
Ил’ ведрину неба плава —
Ђе безмјерни огањ тиња!
Јер у њима могу виђет’
Стазу, која срећи води;
Ил’ из грешне нељубави,
Кад по њима ђаво ходи!...
Оногошт, на Божић 1896 год.
Новица Ј. Николић
Нема коментара:
Постави коментар