Митар С. Ивелић - Тренутак

Тренутак

посвећен М. К ................Српкињи

у Дубровнику

У Здраво ноћи, здраво добо света!

Бл’једи мјесец по теби се шета,

Многа зв’језда велика и мала

Божанствено небо нашарала;

Она, она — гледај колика је —

Дивно л’ трепти а дивније сјаје!

За њом бије, бије срце боно,

— Чија ли је, боже, слика оно?

Заман питаш, залуду ти труди,

Срце oћe да разбије груди,

Веља жалост јадно срце бије,

Откад драго даљина му крије

Откад, откад — није давно било —

Када њено око засузило;

И загрлих, зборити јој хтједо

Али „збогом моје мило чедо!“

Збогом срећо, срећо од некада,

Де приони уз менека сада,

Ево т’ браца, ђе у нотњој тами

Миле снове око себе мами;

Више њега небо шарени се,

А до њега чаша румени се,

Мени чашу до пошљедње капи,

Мније, мније док се нроесапи:

Дубровниче, мјесто моје драго,

Штогод пјевам, теби ћу занаго;

Та у тебе и у твоја крила

Сама ти ме слава домамила,

Веља слава твоји велнкана,

Српске зоре и српскога дана ...

Врела љубав у млађани груди

За дворима вилинскијем жуди.

Још вилинско ту се гњездо вије,

Над врлети, што генија крије,

Гундулића и Ђорђића славна,

Многог другог небесима равна,

Што дизаху небу на висину

Српску славу, српску царевину,

Срб-јунаке Марка и Поцерца,

Овог сабље, оног шестоперца

И још Лазу што преваром паде,

Кад несретии Вуче га издаде.

Ао боже, кад се сјетим саде,

Сиомен ми се чесов кад украде,

Пунан раја, пунан осјећаја,

Мили, топли снова, загрљаја,

Када мишљах о сунашцу моме —

Шћах запјеват’ милом роду своме;

Од мирте му вијенац плетија,

А на њему облаком летија

Тамо, тамо у далеке краје —

— Шта је тамо аманати, шта је ? —

Гробови су пољем распршани,

У њима су све сами Душани,

Па шћадија’ по вр’ гроба тога

Заклети се сунцсм дана мога:

Ако панем, у љутом ћу боју

За слободу, отаџбину своју!

Медо, Медо, сојевићу врли,

И ти српску мајку нам огрли;

И ти пјева српској домовини,

Ланце робу скида у тамнини,

Пјева Српству танко гласовито,

Љубља чедо љупко плаовито;

Још цвијета божанствена слика,

Са обзорја љуцког Дубровника,

Љубав кличе, а љубав јо света,

Пак прионе чеду и опета ....

Ти нам оде,

Мили роде,

У далеки крај,

Ал имена

И спомена

He умрије, знај!

Дивно чудо! а ко би нас брале

Бранит’ знао, када’но навале

На невину жртву омладине,

Док јој зора сине? ...

Кад на језик подло нам напану,

А Агену српску када стану

Туђом мајком, туђом земљом звати?

— Ао земљо, ао српска мати! —

Србадији јоште ланци пр’јете,

Ал се Срби ка’ јунаци свете

Оним мачем, што је писат’ знао,

Кад си вилу посестриму звао,

Да навије гусле јаворове,

Да завири у српске домове,

Да запоје: „побратиме мио,

Дубровник је српски конак био,

Српских цара, српскијех владара,

Свеца Саве, калуђера стара;

Српске дике ту се одгојише,

— Шта ћеш друго? то је и сувише. —

Да заиграм коло лако,

— Дедер брате и ти тако, —

Да запојем ој!

Весели се српски роде мој!

Медо оде, царовала м’ душа,

У наручја Бранка и Његуша!

Збогом старче, збогом српска славо,

Научи ме, што н’јесам познаво:

Научи ме Србом бити,

Срба љубити,

И још брате — нашто крити ? —

Са српскије са усана

Српски мома дјевојана

Шећер пити —

Ал се не засити ....

Јоште тамо у милога краја

Оста купа, слађа је од раја;

Колико ме пута напојила,

Док ме жедна једном и опила,

Жедан бија ал не као саде;

Боже, боже, де подај ми наде,

Да ме јоштс једном,

Са том купом медном,

Да дочека,

Да причека

У наручја мека —

Слатка дика,

Божанствена слика!

Чу ли Миле, чу ли био дане,

Ти си дика, ти премило лане,

Ти си сунце, ал што не заоди,

Када мркла нојца кад дооди,

Ти си небо — шта небо ? — батали! —

Та и небу јошто нешто фали:

Кад га оно вељи боже ствара

Очима га твојим не нашара,

Да нам сјају, кад је мркло доба,

Твоја сунца, твоја ока оба,

Да нам бришу сузе осмјесима,

Да нам пале огањ у грудима,

Огањ, огањ, пгго га љубав двори

А у Срба нигда не догори.

Јок! жесток је за борбу се спрема,

Да се бије а да се не дрема;

Да се Србин ђоге вата свога,

Пак докопа поља широкога

Руком макне

Душманина смакне,

Пушку спали

Да некрст обали,

Плотун проспе, Тураднју спржи,

Type бјежи — ал му кику држи —

Па кад га је на колац набио,

Крв му лопи, знојак га пробио:

Тада легне на зелену траву,

Мекан душек за јуначку главу;

А ти с’ онда Српкињице сјети

Кој’ аманет остао ти свети!

Српска тебе одојила дојка,

Сестра т’ била

Косовка дјевојка.

Јами путир од сувога злата,

У рукама голим до лаката,

Док длан о длан до њега си стигла

И уморна са земљице дигла,

Те по што га вода поткрепила,

„Дико мила — реће — и премила,

Дај да т’ браца притиснем па груди,

За те гинем ал ми вјерна буди;

Сво што љубим знаду очи твоје

И слобода отаџбине моје!“

О слободо мила и премила,

Видај ране саломљена крила!

Много Српче за тобоме сузи,\

Јер га тешки иритиснули узи;

Све му заман, када л’јека тражи —

 — О слободо, бола му ублажи! —

Миле, Миле, рекох ли ти, чу ли? —

Притиснут те на груди оћу ли,

Целунути, како ј’ право селе,

Румен-усне и дв’је груде б’јеле;

А када се кад наиграм лане,

Ти ми реци: „зоро б’јели дане!

Ала љубиш да те зазор није,

Али ја ћу боље ватреније;

Само глени ако т’ није жао“ —

„„Како жао Бог ти помогао!”” —

Сјећаш ли се и сад оног пута,

Кад почива крај мојега скута;

Сунцо жарко иа западу сједе, —

Кому га се гледат не прохтједе!!

Дивно с’једа, дивније изгледа,

Да угледа до два мила чеда,

А када нас брате угледало

Ев’ овако причати је знало:

„Там’ ђе славуј мио прижељкује,

Око цв’јећа ђе пчелице зује,

Двоје драго крај скровитог жбуна

Већ су туна ....

На њима се у недоглед вије

Моћна зрака слатке армоније.

Мирно, тијо, само листак мали

Са зефиром оће да с’ нашали,

Само лептир шарен и весео

У криоца ружичина сјео.

Мирно сједи а мирније гледи,

Ђено драган драгој ђе бесједи:

„Ти си, Миле, ти си ружа моја,

О ја лептир у наручја твоја!”

 „И још даље оће да јој тепа:

„-Зоро, дане, богиљо лијена!

Мила си ми — чисто бих ти река.

Само за то, јер си српска сека!

Само за то ја ти лице љубим,

Кад ка’ Ерос испред Психе дубим,

Само т’ за то алабастер врата

Моја рука на загрљај хвата,

Само, само...”” „„Доста брате саде

Јер љубити нећеш имат каде;

А кад тражиш пјесме виловите

У пољупцу наћеш је сакрите,

Такве пјесме, а кова такога,

Нећеш наћа живота ми мога,

Ни на оном небу парнаскоме,

Ђе ’но веле вилински је доме;

Пјесма ти је као муња лака,

Када сине златна из облака,

Стр’јела јој је „слатка стр’јела” као —

Боже! ти би боље казат знао! —

Ако тражиш ... ,”” „Усна усну нађе

Пр’је нег сунце у валово зађе.”

Даље сунце причат не умједе,

Јера му се путовати хтједе;

Збогом и ти, збогом мила секо,

Ал би братац још ти нешто реко:

И у напр’јед нека срећа поје,

У љубави нека свита дане;

Тако Милче љубави ти моје,

Тако, тако мајчине ти paнe!

У Рисну, Септембра мјесеца 1884.

Ивеља

(Митар С. Ивелић 1865 – 1892)

“Црногорка” број 35 1884