Новица Ј. Николић - ***

***

Већ је прошло пола ноћи, 
васељена трепће сва —

Над заспалим планинама

И тавнијем низинама

Вл’једи мјесец тихо сја.

Уздигнута трава ћути, 
миомирна доља спи;

Поред шушња и бусења,

Сухе трске и камења,

Бистро врело шапће, ври.

А даљина замагљена 
сурих брда скрива ред. —

На около изнад мене,

У просторе осамљене,

Расипа се зрачак бл’јед.

К’о да Амор с’ крилом шуми, 
бујне ноћи слази сан;

А мене се дижу груди

И весели поглед блуди

Кроз ноћ тавну незаспан.

У заносу срце кипи, 
жарких снова тражи моћ;

А душа ми чезне, вене,

У просторе васељене,

Да загрли тавну ноћ...

О, кажи ми, шта је са мном? 
да л’ ме мами зв’језда рој?

Ил’ ме грли коса врана,

Вајна њедра узбуркана, —

Ил’ опија целив твој!...

Оногошт

Новица Ј. Николић

“Луча” свеска III 1896