Барјактар Катунске бригаде
26. јануара 1913. год.
Дрхти Скадар, нека дрхти, чуда није,
Опсјели га витезови гордих гора,
На све стране око њега крв се лије
Крв српскијех осветника и злотвора.
Тарабош се затресао из темеља,
Над њим ваздух пролама се од топова,
И од јеке страшне дрхти небо, земља,
Ал’
не дрхте срца наших витезова.
Већ напријед смјело јуре к шанчевима
Испод жица бомба пуца, те пут прави,
Поноситим црногорским херојима,
Да оплету нови вјенац старој слави.
Ту Јована Машанова унук млади,
Поносито барјак држи у рукама,
Не плаши се од граната и танади,
Већ напријед момак јури са четама.
“Ха, напријед, Катуњани, к Тарабошу! –
-Рече јунак па поносно барјак диже,
С њим хероји, слични Марку и Милошу,
Наступати тврдом шанцу сташе ближе.
Као киша сипљу танад душманова,
Једно згоди барјактара, аох, јаде,
Клону момак, и између витезова
Са барјаком у десници Перко паде. –
Љубомир Ибријски
Цетињски Вјесник бр. 16 1913.
Нема коментара:
Постави коментар