Слободан Горштаковић - Црногорка

Посвећено Краљици Милени

„Кад ми дома нема сина,

Вај, што ћу ја овдје сама,

Нема брата, домаћина;

Зар да јецам у сузама?

„Све је пошло у бој љути,

Мене тешка слутња мори;

Без људи ми село ћути...

Срце боли, душа гори!...

„Ах, да имам крила лака,

Да се винем више Скадра,

Ја бих муње од облака

На њ сипати била кадра.

„Ах, да ми је усуд дао,

Мјесто суза, нож у руке;

Сав би Стамбол задрхтао;

Ја бих живе клала Турке!“

И вину се жена тада

Преко гора и голети,

Пуна вјере, пуна нада,

На бојишту сину лети....

Тражи мајка сина свога

И друмове за њег' пита

Да га види – моли Бога;

Гази, гдје је крв пролита....

Под ранама витез лежи

На бојисту, на крваву;

Мати сузам' ране свјежи,

Милује му косу плаву.

Глас се зачу:“Мати, мати,

Буди храбра ја сам пао;

Један народ, који пати

Из ропства је васкрсао!“...

И затвори оба ока;

Мати гледа, ћути, ћути,

„Збогом сине, из твог гроба

Слобода ће васкрснути!“...

Слободан Горштаковић

Цетињски Вјесник  бр. 5  1913