уторак, 26. мај 2015.

Слободан Горштаковић - Црногорка



Посвећено Краљици Милени

„Кад ми дома нема сина,
Вај, што ћу ја овдје сама,
Нема брата, домаћина;
Зар да јецам у сузама?

„Све је пошло у бој љути,
Мене тешка слутња мори;
Без људи ми село ћути...
Срце боли, душа гори!...

„Ах, да имам крила лака,
Да се винем више Скадра,
Ја бих муње од облака
На њ сипати била кадра.

„Ах, да ми је усуд дао,
Мјесто суза, нож у руке;
Сав би Стамбол задрхтао;
Ја бих живе клала Турке!“

И вину се жена тада
Преко гора и голети,
Пуна вјере, пуна нада,
На бојишту сину лети....

Тражи мајка сина свога
И друмове за њег' пита
Да га види – моли Бога;
Гази, гдје је крв пролита....

Под ранама витез лежи
На бојисту, на крваву;
Мати сузам' ране свјежи,
Милује му косу плаву.

Глас се зачу:“Мати, мати,
Буди храбра ја сам пао;
Један народ, који пати
Из ропства је васкрсао!“...

И затвори оба ока;
Мати гледа, ћути, ћути,
„Збогом сине, из твог гроба
Слобода ће васкрснути!“...

Слободан Горштаковић


Цетињски Вјесник  бр. 5  1913






Нема коментара:

Постави коментар