Бој на Битољу

Бој на Битољу

Од Д. Ј. И.

(Слободану Јовановићу)

Кликни, вило, с Урвине планине,

Одјекните, брда и долине,

Од Авале до морске увале,

Од Косова до сињега мора!

Запјевајте гусле јаворове,

Које нијесте вијек уздисале

И Србину завјет казивале;

Гракни вране весела ти мајка

Јер од кад ти пера поцрњеше

Ниси кљуво меса јуначкога

Нит испијо очи од јунака

Како јутрос код Битоља града

Гдје се двије сукобиле војске:

Једно војска краља србинскога

А друга је турског цар Мехмеда.

Силан Турчин Џавид-паша љути,

Затјече се цару у Стамболу

Да ће српску сактисати војску

Краљевића жива ухватити

И на пешкеш цару отправити.

Цар му даде сто хиљада војске

Пак се Турчин силно поднијео,

Под барјаке војску истурио

На бедеме топове намешта

Ватром љутом Србе засипаше

Неби ли их с града одгонио

Ал се Србин не да прогонити.

Већ јуначки под бедеме леће

Рукама се за бедеме хвата,

Где Турчина украј себе нађе

Том је стара закукала мајка.

Тако траје три бијела дана

Док зацрње поље око града

Од мртвијех и од рањенијех.

Виде Турци где ће изгинути

Пак призивљу цара у Стамболу:

„Мехмед царе и отац и мајко

Ил не хајеш ил си оглухнуо

Од грмљаве топа и јунака.

Зли су дани по нас настанули,

Што је било праха и олова,

Испалисмо, пушке изпразнисмо;

Што је било по избор јунака

Изгибосмо Србе не прогнасмо;

Аман, царе и отац и мајко

Купи војску шаљи нам индата!“

Тако Турци цара дозивали,

А царе им отуд одговара:

„Децо моја, Турци Османлије

Како да вам пошаљем индата?

Вас је српска опколила војска

Мене бије српска у бугарска

Но држте се Битољ не предајте,

Србин нам је поломио крила

Ал још бије срце у Турака;

Не дајте се, дјецо, до једнога,

Кад Србина с ватром не стописте

Шта чекате чекала вас мајка?

Где су вама потајни кладенци

И кључеви од куд вода бије?

Отварајте потајнице реке

Једва Турци гласа сачекаше,

Халакнуше хоџе и дервиши

Зајечаше зурле по Битољу

Забубњаше бубњи и гочеви

Џавид паша чесмеџије викну:

„Ха, на ноге, чесмеџије младе,

Отварајте реке потајнице

И кључеве откле вода бије

Хоћу Србље данас потопити

И Алаху на пешкеш послати!“

А мој Боже чуда изненада

Што га Србљи тада дочекаше,

Кад из града воде потекоше!

Једна вода мутна и крвава,

Друга ваља дрвље и камење,

И сред поља мртве и рањене,

Трећа вода пеном запенула

И тутњавом уши заглухнула.

Излише се воде потајнице,

Севери се поље од Битоља.

Дохватила коње и јунаке,

Опасала Србе до појаса

Па јунаке по плећима туче.

Срби у вис пушке подигнули

Да им вода фишек не иштети.

Коњи хржу а јунаци кличу.

Један другог вучки довикује:

„Држите се, браћо, не дајте се!“

Гази Србин воду до појаса.

Вода ваља коње и јунаке;

Не мож' вода Србе однијети,

Не мож'  Србин граду продријети.

Тако Србма срећа донијела

Краљевић им пред војском бијаше

Те кад вода до под гроца дође;

Кликну витез, поље се пролама;

Он не кличе краља родитеља

Ни балканског краља ниједнога,

Већ дозива вилу из облака“

„Посестримо облакињо вило,

Где си, данас, нигде те не било

Ниси л' ми се затјецала  млада,

Када мени до невоље дође,

Да се мени на невољи нађеш?“ –

Њему вила с горе одговара:

„Ха, не бој се мио побратиме,

То је оно знаменије старо,

Што казују књиге староставне;

Настануће србинско  време

Кад три воде Битољ обавију,

Тад ће Марко из сна устанути,

Из стене ће сабља искочити

И српско ће царство огранути!

Ну погледај, српски Краљевићу,

Макни оком горе у планине,

Ево теби Краљевића Марка!“

„Таман вила у речима била,

Ал духнуше ветри од Урвине

Силан облак отуд налетео

Усред њега јуначина стара

На шарену коњу помамноме

Облаком се горским пригрнуо

Пак он лети ка Битољу граду.

Кличу Срби познадоше Марка!

Страшан јунак Краљевићу Марко!

Из погледа огањ севаше,

Минарета оком обараше

А кад стиже до Биyоља града

Пред водом је Шарца уставио

Дизгин пушта да поји шарина.

Пије Шарац воде од Битоља;

Ево има пет стотина љета

Где у Шарца грло загорело

Пак од жеђи пије не престаје.

Силна вода попити се неда.

Силна вода ама омањује

И да ју је још толико било

Све би шарац жедан исушио!

А кад вода сахну до кољена,

Закликташе Срби свиколици:

„Здраво да си Краљевићу Марко!“

Марко кликну, гора се заљуља,

Од Битоља бедеми се тресу:

„Ха, потеци Краљевићу млади;

За мном децо српски соколови!“

Боже благи, на свему ти хвала,

Када Марко топузом заљуља,

На Битољу попрскаше врата

И бедеми тврди палисади.

Кроз капију Срби ударише,

Најнапред до два Краљевића

А  за њима Срби свиколици.

У граду их Турци дочекаше

Осам паша битку започеше

Ал'  се Србљи препаст'  не дадоше

Међу Турке ршум учинише.

Куда Марков топуз пролеташе

Међ Турцима друме отвараше,

А куд српски ножи ударише,

Ту Турчина у крв одеваше.

А мој побро, славом братовани,

Седам паша бисмо и убисмо,

Кад Џавида бити започесмо.

Не смеде нас Џавид дочекати

И још Марку очи сагледати!

Но се вранцу на рамена баци

И он бјежи цару у Стамболу:

„Мехмед царе, турски господару

Не чај, царе, од боја аваза,

Купи благо, бјежи преко мора,

Јер од кад се пробудио Марко,

Турском места у Стамболу нема“!

Скопље

Илустрована ратна кроника Св. 10  Стр. 81