Мил. К. Николић – Расински - Међу рањеницима

Међу рањеницима

Лагано ступам... гледају ме они!

Постеље беле и дах туге свуда,

А кроз душу ми ратна хука звони,

И к'о  у храму ја корачам туда.

Дајте ми речи да вам све искажем!

Дајте ми срца па да све осветим!

Како бих, како да сав бол покажем

Погледом једним када све прелетим.

„Здраво јунаци!“ и прожма ме језа

Кад рекох ово, као у сну, тако;

И као да ми нешто језик свеза,

Ја идем даље, па к'о да бих плак'о.

И, када бих мог'о  да читам Судбину

Са лица њиних, где се жеље стекле,

Не бих појмио у погледу њину

Све сто би мени њине душе рекле.

Ја приђох једном: код куће му деца,

Мајка и жена ... до срца ме таче;

Лагано ступам, колено ми клеца

Од нечег шта је сад од мене јаче.

Здравим се с другим: вереник је нада,

Младост и чежња, а у груд’ма тане,

А онај тамо тако љуто страда,

Јер никог нема да му зора сване.

Прилазим трећем: има оца стара

И никог више, сву ноћ засп’о  није;

И сваки прича и срце отвара,

И свуда само болне историје.

А болничарка, бела као туга,

Пролази крај ме, као сан, к’о пена,

И као анђ’о, виша, љубав друга,

Мени се чини ова бледа жена.

Што дух не појми не може да реши!

Лагано ступам … ал’у часу само,

Нешто одјекну… у мом срцу, тамо,

К’о  муњом кренут; језик ми се дреши:

“Здраво јунаци, ваше ране свете,

Освећене су; наше ратно копље

Победе ниже, будућност нам плете

Азијат пао ... освојисмо Скопље!”

Одговор њихов у једноме: “Ура!”

Одјекну сложно, к’о кад пуче стега,

И жагора наста и поносна бура,

Заборав рана, болова свега.

…Гле један тамо…као цветак неба,

У пола дигнут, сух, к’о  биљка нека

Крупне је очи отворио, гледа...

Јединац можда... па га мајка чека?

Па к’о  да видех у даљини жену,

Слику свог сина где љубити узе,

Па стрепи, дршће и молитву збори....

И, кад сам пош’о, грунуше ми сузе.

Мил. К. Николић – Расински

Илустрована ратна кроника   Свеска 5    1912.