Макензену
Не прескочи
срећу, војводо, полако!
Куд си
тако нага', куда твоје хорде?
Зар срушити
мислиш ове ст'јене горде?
Ха, ха,
ха, ....полако војводо, полако!...
Зар не
памтиш, јадан: од праземан доба
Ове су се
лити китиле у сјају
И огњиште
топло било горском змају,
Па
вјерујем и теби ће дати гроба.
Јер по
њима сури орлови шестаре
-Нијесу их
њежни родили костими,
Већ су
рано свикли и цичи и зими –
Па за
стр'јелце ваше, војводо, не маре.
И ако их
има „да помраче сунце“
-Биће већа
борба кроз густу дубраву,
Срушићемо
више, већу добит' славу,
У одори
златној на наше врхунце
Слобода ће
засјат' к'о што ј' вазда сјала.
Смјело те,
војводо, чекамо, чекамо
Отворених
прси – редут не копамо,
-Љубав,
нада, вјера није малаксала.
Редути су
нама у грудима сила,
Жилава и
једра к'о јесенско грање;
Зар не чујеш
срца наших ударање,
Из свакога
нашег набреклога била.
Како силна
неком тутњи канонада?
У будућност
нашу вјерујемо блиску,
И у
пропаст вашу, бесциље и ниску;
Вјерујем,
а вјера чврста је и нада.
Вјерујемо
сви ми: да у Старог Краља
Гледаћемо
Цара остварених снова
И уз њега
јата херојских синова,
Спојене
слободом свих српских земаља.
Вјерујемо,
за то сви готови мр'јети –
Исто тако
силно к'о и наши преци;
А аманет
исти биће нашој дјеци....
-Успијете
л' оно чим се отуд пр'јети
Кажемо вам
свима с поносом, без стида:
Тад би ове
горе други Термопили,
Ми синови
њини сви Шпартанци били,
А Краљ
стари снама биће Леонида.
Но полако
само, војводо, полако!
Куд си
тако наг'а, куда твоје хорде?
Зар срушити
мислиш ове ст'јене горде?!...
...Ха, ха,
ха.... полако, војводо, полако!....
Будва, 14.
новембра 1915.
М. Г. Шћепановић
–нар. учитељ –
„Вјесник“
Цетиње бр. 63 1915
Нема коментара:
Постави коментар