Вид Вулетић Вукасовић - Мујо и Фатима

 

 

 

Мујо и Фатима *)

 

Кад каурин пороби Габелу,

Све до двора аге од Габеле,

Двоје му је дјеце заробио,

Мују сина у свилу повита,

Фату ћерку од седам година.

И воду их горицом зеленом,

Ал’ се Мујо од мајке ставио,

И он цвили како змија љута,

Тажили га, немогли утажит

Појили га водом с листопада,

Aл’ се Мујо утажит немого,

У гори га јесу оставили

Отоле се мало одмакоше,

Ал’ се селе од брата ставила

Милу се је брату повратила,

И мила је брата узимала,

А нејака, у нејаке руке,

И носи га горицом зеленом!

Кад су дошли ђе робље продају

Све су робље дали и продали,

Непродају двоје дјеце мало,

Отуд иде један јунак млади,

По имену Даничићу Иво,

И купује Муја и Фатиму

И води их двору бијеломе,

Муја носи, а Фатиму води,

Љубовци је Иво говорио:

Љубо моја, моје добро мило,

Ево теби ово дјеце мило,

Чувај ми их и гледај лијепо,

Ако би ти Бог и срећа била,

Да би ми их млада одгојила,

Ја бих тебе даровао лепо,

Мило би ти до живота било!..”

Има Фате дванаест година,

Па је своме брату говорила:

“Ах, мој брате, мило добро моје,

Ти си често на вратим’ од града,

И ти чујеш што о нам’ говоре!”

Ал’ је братац сели говорио:

“Селе моја, мило добро моје,

Све ја чујем што о нам говоре,

Од јада ти казати немогу:

Да ће мене цару даровати,

Тебе, да ће младу покрстити

И хришћански наук научити,

И да ће те удомити младу,

За његова сина старијега!”

Кад то чула лијепа Фатима,

Она цмили како змија љута!

Говори јој љуба Иванова

“Што ти цмилиш Фато, ћерце моја,

Нерођена као и рођена?” –

“Ево јесам говорити чула,

Да ћеш мене младу покрстити

И хришћански наук научити,

Мога брата цару дару даровати,

Небих јадна ни тога жалила,

Ал’ ја жалим моја госпођице,

Да ћеш мене с братом подјелити!”

Али јој је она говорила:

“Heћy Фате, моје дјете драго!

Ја ћу тебе вратит двору твоме,

Твоме бабу, бегу од Габеле!”

То вријеме за мало постадо,

У лов иде Даничићу Иво,

Ал’ госпођа љуба Иванова,

Узела је двоје дјеце мало,

И води их ниже б’јела двора,

Ставила их у росне ливаде,

Она млада носила им храну,

Студеном их водицом појила,

Кад је било вече до вечера,

Иде двору Даничићу Иво,

Ишетала љубовна вјенчана,

Она млада пред бијеле дворе,

Она млада тешко невесело.

Говори јој Иво господару:

“Љубо моја, што си невесела?”

А она му млада одговара:

“Господару, Даничићу Иво,

Како хоћеш, да сам ти весела,

Побјегло ми двоје дјеце мало,

Побјегоше у равну Габелу!”

Мучи Иво не говори ништа,

Нег’ је Иво вечера’ лијепо,

Пак он иде у душеке меке.

Кад виђела љуба Иванова,

Да је Иво утврдио санка.

Она води двоје дјеце мало,

Она им је вечерати дала,;

По вечери љуба Иванова,

Синџени је сандук отворила,

Извадила руха таначнога.

Младој Фати свилена кавада

Младу Мују зелену доламу,

Лијепо их млада уресила,

До два добра коња оседлала

Ставила их на добре коњице,

Лијепо их она свјетовала:

“Хајте збогом двоје дјеце мало,

Хајте ноћас сву ноћ по мјесецу.

Док дођете у равну Габелу,

Поздравите ви баба вашега,

Вашег баба бега од Габеле,

Кажите му двоје дјеце мало,

Како сам вас лијепо гојила!”

Отоле се дјеца отправила,

Колика је божја ноћца била,

Сву ноћ они коњице јездише.

Кад свануло и сунце грануло,

Они дошли у поље широко,

На широко поље од Габеле,

Жњу пшеницу бегове робиње,

Позна Фате бегове робиње,

Она им је млада говорила:

“Добро јутро младе робињице,

Jе л’ у бега родила шеница,

Је ли здраво од Габеле бего,

Кад ви жњете, зашто не пјевате?”-

Говоре им младе робињице:

“Добро доша’ момче и дјевојко,

Здраво нам је бего од Габеле,

У њега је родила шеница;

Ми ју жњемо пјеват не смијемо,

Јер каурин Габелу пороби,

Бијеле му дворе поробио

Двоје дјеце мало заробио

Фату ћерку од седам година,

Муја сина у свили повита,

Отад млади бего учинио,

Да му моба не смије пјевати!”

Говори им двоје дјеце мало:

“Ви пјевајте колико вам драго,

Ево бегу двоје дјеце мало!”

Кад то чуле младе робињице,

Запјевале иза танка гласа:

“Весели се од Габеле бего,

Ево теби двоје дјеце мало,

Двоје дјеце Муја и Фатиме!”

То је бего из душека чуо,

Он дозива од двора робиње:

“О бога вам моје робињице,

А ви појте у широко воље,

Ви питате сву моју умобу,

Али су се јутрос изопиле

Али су се младе помамиле,

Али су ми што за дјецу чуле!..”

Брзо иду младе робињице,

Па сусреле Муја и Фатиму,

Позна Фате бабову умобу,

Добро им је јутро називала:

“Добро јутро бегове умобе,

Докле сте се младе запутиле?”

Говоре јој млађане умобе:

“А богами момче и дјевојко,

Кад питате, казаћу вам право.

Кад каурин пороби Габелу,

Двоје дјеце бегу заробио

Муја сина у свили повита,

Фату ћерцу од седам година,

Па је бего зулум учинио,

Да му нема умоба пјевати,

А данас су младе запјевале!..”

Фате рече беговој умоби:

„Ево бегу Муја и Фатиме!”

Кад то чула млађана умоба,

И оне су исто запјевале,

У то дошли пред бијеле дворе,

Иде Мујо и млада Фатима,

Иду они к бабу на душеке,

И грлу га рукам’ бијелијем,

Целивају уснам’ меденијем,

Говори им од Габеле бего:

“Окле сте ми моја дјецо дошла,

А ко вас је лијепо гојио?”

Али њему Фате одговара:

“Гојила нас вјенчана љубовца,

Драга дуба Даничића Ива!..”

 

*) Ову ми је пјесму казивала пок. Вице Ђиновића из Бресечина (код Дубровника).

 

Пјесма ти се ова одликује над осталијем, што је y њој особито истакнута ћут брата Хришћанина према брата Мухамедовске вјере. Овдје ти се види, да смо једне те исте крви, каоноти дјеца херцег- босанска.

 

В. В. В.

 

Забиљежио Вид Вулетић Вукасовић

 

Глас Црногорца бр. 12 1886.