Филип Ј. Ковачевић - Човјек

Човјек

Подвржен је промјени времена:

Сили вјетра, ломњави громова,

Љетној жези и зимској студени.

Голе хриди и зелени лузи,

Стрме горе и широка поља,

Сува мјеста и мочали тешко:

Његовијем титрају се бићем

И своме га уподобе лицу.

Бадљи, трље, змије и јакрепи —

Сметају му, задијевају га:

Од свачееа треба да се брани,

Или свему да се прилагоди

Ка’ остала друга животиња,

Ако му је мило живовање.

Ка’ живина рађа се и умре, —

Ни донесе, ни штогод понесе.

Ради опће сврхе у нарави

На св’јет дође: да у друге живот

Свој подмлади, — а са њега пође:

Свом подмлатку да мјесто уступи.

Она борба вјечна, непрекндна,

Којом нарав своју мету врши,

Ни човјека оставила није.

Зар се тако не боре и људи? —

Један пада, а другп се диже ...

До душе је вазда исто сунце,

Ал’ ако ће једног да огрије, —

Мора другом да сједе и зађе.

Потиру се силе и народи,

Па у кога веће има снаге,

Вазда живи на рачун другога.

Празакон је један за свакога:

За живину као за билину,

За њих двоје као за човјека.

Но бадава — ка’ у инад свему,

Што га веже за друге створове, —

Човјек опет жнвотиња није,

Ни се може сматрати примјером

Савршене животне природе.

Самосталан у слободи својој,

Он другчије образује царство,

Него што је царство магаради,

Или оних злосретних мајмуна,

Те прекину гркљан у бривању.

 То се царство зове човјечанство,

И у њему нико нема права

Да царује — до човјека сама.

Дух и разум и воља његова

Заносе га у бескрајни простор

Васионе, да мјери висине

И кретања најдаљих звијезда.

Земља му је поприште јуначко,

Да на њојзи своје моћи куша,

А небеса огледало сјајно,

Ђе назиро своју величину,

Па се мучи, па на земљи ради

Да се својом величином сравни. —

Истражује сакривене тајне,

Испитује узроке постања;

Мотри разних ствари одношаје,

Присподабља једне с другијема,

Разлучује једне од другијех

И све свађа на истину свету: —

Онај дивни закон у природи.

Смион, радан, у раду постојан,

Небеса је на земљу скинуо,

Ваздусима громове отео;

Саставио исток са западом;

На сјеверу стожер ударио,

Па с њим на југ земљу утврдио.

Он изуми чудо нечувено,

Да у једном малом зрнцу праха,

Ил’ у канљи воде на цвијећу

Може виђет блијеск и љепоту —

Величанство цијела створења ...

Шта се море фали с дубинама,

Јал’ охоле горе с висинама,

Кад нити је виса ни дубине,

Ђе човјеку нога стат’ не може

Или ђе му већ станула није?

Он се мучи да свему доскочи:

Што је било и што може бити,

И почетак и свршетак свега

Да сазнаде — да цијелу нарав

Сподобије и себи потчини.

Те шго може, он хоће и ради;

Што не може, он за тијем чезне

И у тежњи таковој нестаје.

Па ко може да стане пред њиме?

Њим, те умом истине дознаје,

Њим, те душом крјепости развија,

Њим те срцем руши и обара,

Ил’ по вољи нова дјела ствара?

Нема тога! — Ал’ највише добро,

Те човјека диже и узноси

 Над остале грађане свијета,

То је она вјера и надање

У његова Бога-Створитеља, —

Вјера и над, без којих се ништа

Са човјеком сравнити не смије;

Јер њих двоје ђе не може бити,

Ту зајиста — ни човјека није.

Филип Ј. Ковачевић

“Црногорка” број 21  1885