Филип Ј. Ковачевић - Ловћену

Ловћену

Здраво да си, царе, Србинових гора!

Пирамидо горда, врх сињега мора;

Ти олтара српског браничу и штите,

Ти сарано крви за Српство пролите:

Наша слатка дико, и надо и славо, —

Ој! Ловћене здраво !

Мучениче свети, коме нема пара,

Прегаоче силни, који чуда ствара:

Који Српству душу удану у груди,

И бриткијем мачем слободу пробуди, —

И показа св’јету што је српско право:

Да си ми здраво!

Из туђине пусте ја се враћам сада —

У туђини доста убило ме јада —

Па кад жељан гленем уз те твоје стране,

Од радости суза низ лице ми кане,

Од радости срце скочи ми у грудим’,

Па ти пјесму гудим.

Моја пјесма није какво чудо старо; —

Зуб времена стара чуда је похар’о:

Прометеју ланци прсли су на ст’јени,

Нестало јо Грчке и богова њени’; —

Но је она преста: ја говорим само

Што сви осјећамо.

Обиша’ сам доста по свијету краја

И видио доста на свијету сјаја:

И високих гора и страсних ст’јена,

Али теби равна на свијету нема; —

 Ти си тако мио ка те љубит смије,

Да милијег није

Ја се радо сјећам својих млађих дана

Када ми вазда свита зора обасјана

Како ми бијашо сво пуно и равно

На нодножју твоме — ао доба славно! —

Ту осјећах, пјевах, љубијах, живијах,

Ту најсретниј’ бијах.

А како је тамо кроз те туђе краје!

Та ни сунце тамо овако не сјаје!

Другчији су људи, другчије и ствари:

У туђини нико за никог не мари ; —

Нигђе није слађе ка’ у кршу твоме

На огњишту моме.

Весело је небо, веселе су горе;

Лијепа су врела, лијепо је море;

Слађано су жеље, пунане су груди,

Искрена су браћа, а људи су људи:

Ту је слатка рака, ту јо земља лака, —

Ту су добра свака.

Луд је овај свијет, све за срећом тежи,

Ка’ да ј’ срећа луда, па од њега бјежи,

А срећа је уз нас, нигда није мимо;

Ћорави смо само, па је не видимо:

Ко за Српство живи куд ће њему среће

Од Ловћена веће!

Је ли велиш чара, љепоте гиздаве,

И поноса српског, наше части, славе,

И прошлости дивне споменика љета —

И све, што Срб има овога свијета:

Тамо под облаке, у свој својој дражи

На Ловћену тражи.

А ако те када туга преовлада,

Будућноети српске да ће свенут нада, —

Вргни око само уз то крши дивље,

Па се тјеши — срећан када имаш с киме!

Јер док Ловћен стоји на тој тврдој лити

И Српства ће бити.

Јест бријеже врли, моје мило ст’јење,

Ти си уток, нада и српско спасење;

Ковчег старе славе, гласник среће нове

И све оно Србин што својијем зове:

Дуга, уз коју се Српство к небу диже,

Да је Богу ближе.

У твојему крилу зачеће је било

Свему, што је наше Српство прославило.

На мачу и перу у сјечи и крви

Не стидиш се никог — свеђ си био први:

Великих умова, великих јунака

Ти си српска мајка.

Од Косова бојног, — ал’ је дуго било!

Колико се вала о теби разбило!

Колико је сила јуришало на те,

Да те стресу, сломе — у понор обрате!

Ал’ још нико твоје не покрену виси:

Непомнчан ти си.

Душману на ужас Србину на дику

Стојиш ув’јек охо св’јету на видику, —

Пирамида горда врх сињега мора ... —

Здраво! здраво, царе, Србинових гора!

Наша слатка дико и надо и славо:

Ој! Ловћене здраво !

Филип Ј. Ковачевић

“Црногорка” број 3  1885