Залазак
сунца после битке
Дан
окончан бурни. К’о олуја плаха
Пројуриле
војске. Лешева и стрви
Читави
брежуљци. Од пушчаног праха
Још
мирише ваздух. Свуда локве крви.
Међу
мртвим, гдегде, рањеник зајечи…
-О,
поприште грозног, убилачког беса! –
Ђулад,
бајонети, ноге и картечи…
Страховита
смеша од гвожђа и меса!
Тамо:
сабља, кундак, нож, држак од мача…
Овде:
изривена иловача гнила
Гранатама.
Онде: ранац, фес, шајкача,
Каљави
шињели и шаторска крила.
Тамо горе
ено мртвог добошара!
Добош му
одбачен чак удно равнице…
А он лежи
хладан, ал’ још с пуно жара
Грчевито
држи обадве маљице.
Крај
смрвљене каре један коњ издише…
Сав
умрљан пеном и крвљу од рана
Лежи
поребарке, не брани се више
Од тисуће
гладних, прождрљивих врана.
Крвава му
глава клонула на груди.
А поглед
укочен и као да вели:
“Био сам
вам веран… Што сте ме , о, људи,
Ни кривог
ни дужног до овог довели?”
Онде:
ућуткана батерија цела…
И, међ’
побијеним коњима и људ’ма,
На лафет
наслоњен, крвава одела,
Један
ратник лежи с танетом у груд’ма.
Има благ
и отмен израз официра,
На бледо
му чело пала коса врана.
Одакле
је? Ко зна! Можда из Епира,
Ил’ из
Палестине, ил’ из Курдистана?
У сунчани
заход, што пурпуром гори,
Уморне је
очи управио своје…
“О, кажи
ми, сунце!”- кроз сузе говори –
“Где је
моја чета? Камо браће моје?
Где су
наше силне, челичне бригаде?...
… О,
крвава зубљо с небеске висине,
Стани,
ако има бар искрице наде!”
………………………………………………
А сунце
немарно зађе за планине…
Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”
Нема коментара:
Постави коментар