Судбина Отаџбине

Судбина Отаџбине

Док је ветар с кишом здржав’о  права

Да што јаче шиба о шаторска крила,

Ја сам слатко спав’о, све док није јава

Са грмљавом кола узбуђена била.

Задоцњели наши враћају се с Крфа,

У логоре своје пре поноћи журе.

Кола силно грме а канџија пуца

И све даље коњи кроз маслине јуре…

Престала је киша… Са широка мора

Ветар сасвим тихо кипарисе њише…

Одоше ми мисли пут далека света

И рука ми узе да стихове пише.

Острво је пусто… Шакали се чују!

Пред очима вазда једна слика иста:

Хиљадама звезда са плавога свода

У дубини морској по сву ноћ се блиста…

Цео логор спава, а ја будан само,

У дубоке мисли утонуо своје,

Док моравска песма у даљини чу се

И сети ме среће, прохујала што је:

Давно кад сам срећан низ Мораву иш’о

И бескрајна поља посматрао тада,

Кад веселе мобе кукурузе беру,

Слушао сам песму коју чујем сада.

О несрећна, судбо, Отаџбине моје!...

- Све тужнији бивам и верујем јаче:

Да те исте песме, у даљини мрака,

Прегажена јадна домовина плаче.

Место сваке среће и богатства њена,

Свуд од глади види изнемогла мрца…

И свакога дана бољу срећу чека,

Уздишући тешко, из дубине срца.

Чека кад ће видет’ испод неба плава

Свога Белог Орла подмлађена крила,

Пред војскама силним Слободе и Права,

С којима је вазда и Србија била.

Димитрије М. Јефтовић-Полимац - Сећање на Отаџбину