Срђа Злопоглеђа - Нашим освајачима Једрена

Нашим освајачима Једрена

Хајдете натраг! На тој црној њиви

Коју сте ралом топовским разрили,

Доста сте крви потоцима лили!

Време је, да се одморите и ви!

Да ли сте живи остали у боју

Или вас листом могиле покрише

Или вас срце и не вуче више

Доћи у лепу отаџбину своју?

Видети опет оца, сеју, брата,

И стару мајку, пуну неспокоја,

И сузну љубу и дечицу, која

Питају тужно:”Где ли је то тата?”

Крај свога старог огњишта седети,

У светлом кругу, уз песама звуке

И, након свега поново узети

Дечицу своју у крваве руке?

На њиве, жељне, и зноја и рада,

С ралицом оштром радосно отићи

Сврстати бразде, па онда обићи

Ројеве златне и свилена стада?

Проћи кроз забран, над ким се надвуко

Застор од лишћа, кроз сеоце бело

И вотњак мали, што се сав обуко

У своје цветно, блиставо одело?

Хајдете натраг! Даље ваше није!

О, децо наша, о ратници смели,

Доста сте другом ловорове плели!

Време је да се сетите Србије!

Срђа Злопоглеђа

“Балкански рат” бр. 10     1913.

Ст. Р. Делић - Дилберке

Дилберке

Из збирке народ. умотворина Ст. Р. Делића

XXXII

Платно б’јеле Сарајке ђевојке,

На Миљацки – на сред Сарајева:

Пред њима је хашарија Мара.

Већ се пење уз жуту наранчу.

Гђе је среће ту је и несреће,

Лоша срећа Мари прискочила:

Уједе је гуја из наранче.

Мара паде под жуту наранчу,

Мара паде Јово јој допаде.

Виш’ ње Јово тугу туговаше,

Превелике јаде јадоваше:

“Ал’ ћеш умр’јет, ал’ ћеш преболити?

Да знам да ћеш преболити Маро,

Тражио б’ ти по мору хећима,

Kупов’о  би по дукат мелема”.

Бона Мара једва проговара:

“Не мучи се, не тражи хећима,

Видиш млада преболит’ ти не ћу.

Видиш аспе око белензука,

Видиш цв’јета од онога св’јета?!”

То изрече – лако душу пусти.

Босанска Вила бр.22   1894.

Д. Рајковић - Сени Сердара Јанка Вукотића

Сени Сердара Јанка Вукотића

Ломи се јеком небо; подрхтавају горе

Од бесомучне ватре, ноћима, без престанка,

А кад забели јутро са првим дахом зоре,

Још један јуриш смрвљен пред ровом

Сердар Јанка.

И тако из дана у дан; тако у ноћи тавне,

Као Леонид некад на Термопилском кланцу,

Бележи Сердар мачем странице повести славне

Са Спартанцима српским

У црногорском станцу.

Стасит, херојска лика, лепоте небозарне,

Пред брђанима својим увек у огњу први,

Надмаша, српски племић, и дивотнике с Марне

По величини жртве -

У страдању и крви.

Већ данима се рве без одмора и смене,

И често без таина у снегу до појаса;

Људи освићу ледом, ал’ нико да помене

Сердару - отступницу -

И поред свих ужаса!..

О, тужни Бадњи дане! Чемерна шеснаеста!

Душман притиска ватром, јуриша од уранка,

А кад Мојковац цели валима дима неста,

У противнапад севну десница

Сердар Јанка.

И ту јурише љуте и бише и разбише

На Бадњи дан и Божић! О, горких искушења!

Али Сердар је знао да се тих дана пише

Звездана епопеја трагичног поколења!..

Тако је српска војска тамом албанских страна

Избегла, Јанку хвала, чељусти Аустрије,

Да би трновом стазом преко Кајмакчалана,

Сплела звездани венац из своје агоније,

И у том венцу славе са свесрпског пропланка,

Најлепша руковет је -

Мојковац Сердар Јанка!

Д. Рајковић

Мирко Королија - Јуначка порука

Мирко Королија

(Кистање, 09.09.1886 — Шибеник, 10.07.1934) 

Јуначка порука

Ово је земља крша и јаука,

што голотињом и бурама рађа,

заливи ови гнезда наших лађа,

пуних поноса и пучинских вука!

Острва oвa змајишта су змаја,

чији огњеви, као сунца јарка,

палише крила лаву светог Марка,

кад год халапљив прохте окршаја!

Ово су села мрких галијота

с мишкама попут муња од облака;

ово кућишта косматих Морлака,

чији жуљ значи дуждева срамота!

Туђинче, ко те у крај овај зваше?

Овде кам сваки љут је и видовит,

пут, богаз сваки од жала халовит!

Овде вал има жубор речи наше!

Брдима, пољем, уз Равне Котаре,

куд к’o облаци злослутни се скићу

песме о Јанковићу, Смиљанићу,

бели се орли јате и крстаре!

– Пођи, и збогом!... А кад у домају своју

на лађи гвозденога бока

стигнеш и сретнеш два мајчина ока

где од радости овлажена сјају,

сети се у врх да грког Јадрана

многа тe мајка ојађена куне,

да грђе нег твој Удес ћe да груне

наша истарска без пребола рана

Мирко Королија

Задар

(Политика, 18. априла 1920. године)

Душан Осмокровић - Пред Прилипом

Пред Прилипом

Свану као Кристал ружичаста зора,

И прамења своја пуна злата просу

На војнике српске, који попут мора

Јурише на шанце, уз стрмену косу

Наста борба горка, крв се врела пуши,

И ваздушне сфере ломе се у тутњу,

А српски војници у својој су души

Мислили на стару, - пуну нада слутњу.

И баш тога часа сфинга једна мину

И прва полеће у куршуме вруће,

А борци добише још веће прегнуће,

Мислећи, да Марко то је на шарину.

И још један поклич, једно громко “ура”

Свак напријед крену, не марећ да страда,

И српски се барјак разви на сред града!

А кад преста битка и стиша се бура,

У српске је војске била жеља жарка:

Да је то побједа Краљевића Марка!

Душан Осмокровић

“Балкански рат” бр. 8   1913.

Милан М. Петровић - Влакча

Влакча

Не тражите моје село родно
Под Рудником где орлови слећу.
Ја сам Влакчу у туђину одно,
У њој живим и у њој умрећу!

Њена врела и зелени лузи,
Испод којих Јасеница хуји,
Дају миле гласе мојој Музи,
Ко да из ње певају славуји.

И сељаци моји овде сви су,
Опијени у цветном мирису,
Пропевали са шевом и зебом.

Не тражите погледима зором
Моје село под Рудничком Гором,
Ја сам Влакчу одно с њеним небом!

Милан М. Петровић