Драг. Најдановић - Васкрс

Васкрс

Наше је племе старо гнездо свило

На Дриму, Скопљу, Прилипу и Драчу.

Опет је наше, што је негда било,

Добисмо часно крвљу и на мачу.

Вековна тешка зацели се рана,

Косовски пораз потомства су спрала,

И војска наша храбро и без мана,

Куд год је прошла ловорове брала.

Наша је раса млада, пуна спреме,

Доказ је дала да ради и живи,

И да смо исто оно чврсто племе,

Као претци наши, који беху диви.

Прошле су наше ноћи тако црне,

Буди се племе, диже, васкрсава,

Док задњи акорд, умире и трне, 

Буди се племе из сна, свесно јаве,

И дршће снагом набујалих грана,

Диже се народ од Авале плаве,

До сињег мора и наших Јадрана.

Драг. Најдановић

“Балкански рат”  бр. 23   1913.

Светислав Стефановић - Св. Ђорђе у Барбалуши

Св. Ђорђе у Барбалуши*

Закопаше те, наша слико давна,

Скрише те шаром коранових сура,

А поврх дође Запада боја сура

Ко беда душе, ил’ ко судба кивна.

Кћи царева нам залуд моли Бога,

Аждаја страшна из језера тмура,

Мучи је, дави, под канџе је гура,

Мори је смрћу, дугом столећа многа.

Ал’ она вечно млада као нада

Мре, ал’ и кроз смрт на витеза чека,

Ко сунце сјајна и тако далека,

На бељцу, брзом ко пролећна река.

И гле, кроз вера и царство руине

Излеће Ђорђе да врагу главу скине.

* У сада католичкој цркви у Барбалуши пред Скадром српски војници пронађоше испод католичког и турског слоја малтера старинске иконе српских светаца, од којих особито лепу св. Ђорђа.

Босанска Вила бр. 10 1913. 

Од Сокољанина

Од Сокољанина

Таласи Саве и Дунава плава,

Шуме вечито и дању и ноћи,

Јуначки подвиг што богиња Слава,

Окити венцем у срдитој моћи.

Дивљачке чете Хуна и Авара,

Ко љуте звери растера и смрви,

Уништи силу околих Татара,

И мач окупа у потоку крви …

О’ свето доба! Тама заборава,

Никад те неће, никад неће скрити,

Зрачиће спомен дан и зора плава,

Наш сјај ће опет што је био бити!...

Шуме таласи Дунава и Саве,

А њихов шум је историја цела,

Словенске моћи и борбе крваве,

И вечном славом крунисаних дела!...

“Балкански рат” бр.  5   1913.

Михајло Милановић - Њој

Њој

Лице ти је сунце оно,

Што са плавог неба сија…

Груди су ти тако дивне,

Пуне слатких чаролија!

Стас ти витак ко у јеле,

Ил’  к’о  оног зелен бора;

А чело ти као исток,

Са којег се рађа зора…

Уста су ти рајски кључи,

Чисти извор божје воље;

А сјен твоја, шарним цв’јећем

Окићено равно поље!...

Ал’ сто су ти примамљиве

Враголасте сјајне очи,

Е, тако су, тако красне,

Ко Андрине “Мајске ноћи”!¹)

Сарајево 1. септ. 1895.

Михајло Милановић

¹) Мајске ноћи, прекрасне пјесме пјесника и књижевника српског, госп. Андра Гавриловића, професора у Биограду.

Босанска Вила бр. 16   1895.

Мило Јововић - Зашто пјевам

Мило Јововић

Зашто пјевам?

Зашто пјевам пјесме миле,

Питају ме неки људи –

Мислећ радост и весеље

Може пјесму да пробуди.

Мисле они да је пјесма,

Клик, одушка срца здрава

И да срце пјесниково

Прати ув’јек радост права.

Или можда и то мисле:

“Пјесник не зна горких јада;

Памет му је занешена,

Он се вазда добру нада”.

А не знаду да је пјесма

Зачињена често пута,

Самим јадом болна срца

Кога тишти рана љута.

А не знаду да се срце

Пјесниково снужди, гане;

Те и њему низа лице

Жалосница суза пане.

Те и славуљ прижељкујућ’

Више пута јавља тугу:

Да је гн’јездо порушено,

Или какву жалост другу.

Пјесник пјесмом весели се,

А ш њом истом и затужи;

Она му је мелем срцу,

Радост, жалост у њој дружи.

Бар                Мило Јововић

Босанска Вила  бр. 14    1895.

Ст. П. Бешевић - Молитва

Молитва

Вишњи творче св’јета и небеса,

Са молитвом пред твој падам престо,

С чије моћи земља се потреса,

Пламне громе шиљући нам често;

...У том пламу и твој гњев се мота,

  -Ти нас кориш с небратског живота,

Вишњи творче и у гњеву твоме,

Бескрања се милост твоја крије,

…Трнеш муњу, … зауздаваш громе,

-Шаљеш сунце да нас опет грије;

-О, велик си ув’јек у милости,

Па и браћи свађеној опрости!

Боже правде … св’јета Господару,

Чуј молитву која к теби хрли,

Поврати нам опет љубав стару,

Дај да братац опет брата грли!

…Дај да сијне на олтару веће,

Пламен жарки љубави и среће!

Дај нам слоге, … дај нам мирне дане,

Дај нам духи још полетне моћи,

…Сруши мржњу нек у понор пане,

Дај нам зоре у сред тавне ноћи;

…Дај у миру побратимства чиста,

Нек просвјете луча нам заблиста!

Дај нек зрачак свјетлости се роди,

О, просијај сваку стазу Боже;

Кажи пут нам који мети води,

Да се браћа на том путу сложе;

… Чуј молитву жељу нам утоли

Цио народ жарко ти се моли!

Спљет             Ст. П. Бешевић

Босанска Вила  бр. 1     1895.

Монах Валеријан - Под шатором

Под шатором

Под шатором плавим, разапетим Богом

Од карпатских гора до сињег Јадрана,

И белуга мора, сједињеним слогом

Народа српскога – једног судног дана.

Подиже се народ српски, за бој спреман;

Да разруши врата неправде и ада,

Да сруши у пепео варварство и неман,

И у једно скупи развејана стада.

Пође чета с четом. Пук за пуком хита,

Свуд долине тужне од пуцња и праха,

Кроз горе се вију легије комита,

А Ситница крвљу већ се боји плаха.

-На Косово Срби! Иду љути лави,

Мач освете правде Турску војску коси.

Ко је онај јунак што у бој крвави

На коњицу лежи, а заставу носи?

То Краљевић Марко од Прилипа града

На бесноме Шарцу вас у крви стиже.

Пет векова њему све се Српство нада…

Из варварских вала топуз тешки диже.

И завитла њиме пут Солуна бела

Ођекнуше поља, дубраве и горе,

Задрхта у страху царевина цела

Цариград се тресе и љуља се море!

“Напред”. И уз грохот топова убојних

Дух народа српског узви се високо.

И сва војска дична, достојна достојних,

Диже се на ноге. Песма… Грми око!!..

Монах Валеријан

“Балкански рат”  бр. 18    1913.