Ловћен
Ко гробови хладне, а ко камен сиве
Зал’јевају ноћи главичасте куле;
А он мрко ћути сред свјетлости живе —
Мрко уз њег ћуте од главица куле.
Руњава му прса сн’јег са кишом бије;
Кроз вјекове вјечно исту стражу чува:
Он плећати гигант, кога никад није
Зауздала сила с мора ни са сува!
Па када га мотрим кроз мраморне ноћи
Окружена збиљом хладном попут леда,
Чини
ми се да он у својој самоћи
Забринутом шутњом у даљину гледа:
И да на глас сваки, што га даје Бока.
Сјекне кивна муња из његова ока...
“Дан” Цетиње, свеска 1 i 2 1911.
Нема коментара:
Постави коментар