Матија Бан - Лазар Новски војвода

Лазар Новски војвода

 

Епска пјесма М. БАНА

 

посвећена г. Чедомилу Мијатовићу, који нам је из повјесничке тмине изнио на свјетлост ову велику народну личност.

 

Српска књиго, причалице вјечна

Дивних дјела наших прадједова,

Њином крвљу сва си исписана,

Сва врлинам њиним искићена!

Ох, када би велеум свијета

Читао те с небеских висина,

Пред тобом би свијет поклекнуо.

И ја данас из листова твојих

Један цвјетак хоћу да истргнем

И бацим га лахорима пјесме,

Докле год је људских покољења:

Један цвјетак, а то: сјајно име

Лазара нам Новског војеводе. —

Диван ли си у створима, Боже!

Дивну л’ створи у Лазара љубу

Лијепа је ко планинска вила,

Свјежа као прва капља зоре.

Два Лазару родила је чеда,

До два чеда, два пупољка руже.

На њу сјетан војевода гледа,

Дуго гледа, мучно проговара:

„Љубо моја, растат нам се сила:

Овдје скоро биће с Мослимцима

Дивљег боја, самртног мегдана,

Нећу с дјецом да ми се ти нађеш,

Но покупи по мом двору благо,

И похитај у Дубровник с њима.”

Оштар поглед у њ упрла љуба,

Па осмјехом одвраћа му лаким :

“Ајд’, не лудуј, драги војеводо

Не постиђуј и себе и мене;

Зар од боја и од Мослимаца

Да побјегне љуба Лазарева?

Богме неће ма и погинула.“

Уздахнуо Новски војевода,

Смјелој љуби опет говорио:

“Љубо моја, зенице мог ока,

Грдна сила из Стамбола иде:

Хајиредин све ће галијама

Испред Новог море прекрилити,

Све ће Козрев бјелим шаторима

Око Новог копно притиснути;

Неће моћи тад ни соко тица

Из стегнута града измакнути.”

У рјеч нагло упада му љуба:

Авај мени! зар измицат мислиш

Са пет тисућ Срба и Шпањаца

За зидине чврсте заклоњених? —

Намршти се у војводе чело,

Али тихом одговара рјечју:

«Са јуначким другом Сармијентом

Ја не мислим јунак измицати:

Ал’ у рату сумњива је срећа,

Могли би смо рана допанути,

Могли и јачој сили подлегнути,

Шта би онда, љубо, с тобом било?

Турци би те с дјечицом одвукли

У стамболске хареме им гнусне,

Светом вјером да ту преврнете.“

Љуби муња сјевнула из очи,

На ноге је скочила, па вели:

„Ево милим заклињем се чедма

И том светом отаца нам вјером

Да из Новог одлазити нећу.

Ту остајем да ти ране видам

Ако би ми рана допануо,

Ту остајем да погинем с ђецом

Ако би ми јунак погинуо.

Прије небо пасти ће на земљу

Него што ће љуба Лазарева

Бит туркиња, Турком ил робиња.”

Bojeвода очи у вис диго,

Из очи му суза поцурила,

Па к прсима љубу притиснувши

Тромим кроком нијем одступио. — 

Мили Боже! шта се оно бјели

На уласку Которског приморја?

Ил’ слетише јата лабудова,

Или паде снијег из облака,

Ил облаци просуше се морем

Не слетише јата лабудова,

Нити паде снијег из облака,

Нит облаци просуше се морем,

Већ Хајредин све је галијама

Испред Новог море прекрилио,

Све је Козрев бјелим шаторима

Око Новог копно притиснуо;

Оба ватру на град оборише.

Потреса се и море и копно

Од рикања огњеног оружја,

Од викања насртљивих чета;

Сам се Нови не тресе, не виче,

Него турске валове одбија

Ко хрид тврда узрујано море.

Већ одавна од густога дима

Он не види сунца ни мјесеца,

Већ гвоздене зрнади је тучом

До пол срушен а од пола засут,

Ал’ на њему застава се српска

Још поносно поред шпањске вије. — 

Осми данак коловоза свиће

У крвавој хаљини увијен

Да придружи страхотама људи

Све страхоте Бога у јарости.

Спустило се према земљи небо,

Према небу уздигла се земља;

Оно лије из њедара воду,

Ова водом у њедра му пљуска;

А вјетрови вихром размахани

Јуре бјесно измеђ њих и звижде.

Са висина грмљава трjeсова,

Из дубљина тутњава топова,

Шум валова и ваздуха бука,

Све у један смјешало се хукањ

Кано пакла да утроба грми.

И људи се и стихије боре;

Рекао би, крај је васиони.

На једанпут пред стихијам гњевним

Гњев сустао уморених људи:

Склањају се под шаторе Турци,

Одступају са зидина Срби,

Да одахну и превију ране,

И погребу пале им јунаке. — 

О мој Боже, шта си допустио

Да ти вјеру невјера превари?

По тминама наступиле ноћи

Турци тихо примичу се граду,

Тихо љестве на зид наслањају,

Уз љестве се тихо успужају,

А кад зиду врхе превалили

Рјетке страже сјеку, растјерују,

Па вичући виком урнебесним

Са свих страна у град проваљују.

Можеш ли ми испричати, вило,

Све ужаше оне кобне ноћи?

Ти ћеш мени моћ их испричати,

Ја нећу их моћи исписати . . .

Пада рука под бременом грозним. 

По Новоме куљају Мослимци,

Пољане су и улице града

Све четама густим загатили.

На домове бјесно насртају,

Већ им скоро врата проламају,

На улицам урлање Турака,

У домов’ма вриска дјевојака,

И плач дјеце, и стараца лелек.

Уз војна се љуба притиснула,

Кћи бацила мајци у наруче,

А кољена сестра брату грли ;

Све од страха изван себе вичу:

Не дајте нас, авај, Мослимцима !

Ал’ соја су јуначкога Срби,

У њих страх је као блесак муње,

А из страха лавска смјелост букне.

Отрчали на прозоре људи,

С њих на Турке живу ватру сипљу,

Одлетиле на кровове жене

И на турске сваљујућ их главе

Гомилама све их засипају.

Нове чете на гомиле скачу

Крст псујући и крстову вјеру, . . .

Нове чете, и гомиле нове,

Пропињу се грозно у висину,

Скоро ће се висит с прозорима.

Крв пробија из слојева њиних,

И дебелим траковима тече

Као киша низ стрменит бријег;

Крв одскаче, и зидове бјеле

Све до врха домовима масти:

Од крви су и пушћаног дима

И људима и женама лица,

Прси, руке, црвене и црне,

При сјевању муња и пушака

Изгледају у тминама ноћним

Ко подземне аветиње страшне .

На једанпут одкуд бојне трубе

Звучним гласом ваздух пробијају?

С једног краја зајаженог града

Са Шпањцима јури Сармијенто,

Јури с другог и војвода Лазар

Са својима српским соколима;

Наступају са супротних страна

Као двије облачине црне,

Муњавином и водом набрекле

Осипљу се из њедара њиних

На Мослимце и муње и воде,

А искачу с голим ханџарима

Кроз прозоре опсједнути Срби.

Смјешали се сви уједно борци,

Један другом груди пробијају,

И утробе јаросно шарају.

Лете русе са рамена главе,

Одпадају до рамена руке;

Рањеници на тле оборени

И самртним већ стегнути хропцем

Ни издишућ мироват немогу;

На уснама, с којих пјена киши,

Гњевна душа за тренут им стала

И посљедну прикупила снагу,

Па се једни ка другима вуку

Да зубима прегризу си гркљан.

Најзад клону Мослимцима снага,

Љуто реже, ал’ из града бјеже.

Са леђа их Сармијенто гони,

А са лица Лазар дочекује;

Сабијеним њиним чопорима

Градска врата одвише су тјесна,

Што не може туда да прокуља

Оно преко зидина искаче. —

Кад пробили први зраци зоре

Сретају се Лазар и Сармјенто,

Са рукама раширеним трче

Један к другом, у лица се љубе,

А за њима јуначке им чете

Слава крсту! усхићено кличу.

Кад грануло иза гора сунце

Освјетлило ужасно позорје,

Поваљених у Новоме леже

Осам тисућ мослимских лешева,

А три пуне до њих христијанских.

Би побједа каквих мало било. — 

Људска судбо, промјењива ти си!

Данас дижеш човјека до зв’језда

Увјенчана лавровима среће,

Сутра бацаш у јаз свих биједа,

Па га кршиш ко јаје о стјену!

И сам вјечни у природи закон

Свуд се јавља противношћу вјечном:

Сунце сија, ал’ одбија сјенку,

А пучина спрам висина зија,

Што подигне величина људска

То подгризе ситан црв и сруши!

Ерцег-Нови, и ти то искуси.

Тисуће су храбрих људи дали

Крв и живот за обрану твоју,

А два само - IIIпањска најамника:

Бездушно те продаше Мослимцу,

Сузбијени Козрев и Хајредин

Ено с’ опет на град устремљују,

Јер дознаше да у граду неста

И олова, и праха, и хране,

А његови врли браниоци

Са тисућа на стотине спали.

Ну и с тима још с’ очајно бране

Сармијенто у тврђави горњој

А у доњој војевода Лазар.

Сви до једног изгинути могу,

А у борби ипак не сустају! 

Кад посљедњу пушку испалио

Шпањац сузу из ока пустио,

Па Козреву свој мач славни дао.

Не даје га српски војевода,

Но залудне пушке побацао,

А оружје бритко истргао,

Па тврђаву стопимице брани,

Ту бојиште улица је свака,

Тврђава је сваки дом јунаку.

Хајиредин дружину му малу

Од улице до улице вија,

Потискује од дома до дома;

А на његов кад га сатјерао

Вјерне слуге растворише врата,

И с тридесет потоњи другара

Пропустив га, за њим затворише.

У дворишту кад се је видио

Дубоко је Лазар уздахнуо

Рјеч посљедњу другом говорио:

“Браћо моја, ево нас у гробу .

Прије смрти бар се изљубимо.

Ерцег-Нови ми бранисмо храбро,

Сад ћем’ овђе храбро и умрјети.

Ви останте да браните улаз

Када врата буду оборена;

Мени само један часак треба

Да с’ опростим с љубом и са дјецом

Па ето ме да заједно с вама

Скупо продам Хајредину главу.” 

Окрену се, па се тешким кроком

Уз степене камените пење,

Ноге дрхћу, а још више срце.

Кад с’ испео степенима на врх

Ту се, клонув, о зид наслонио,

Кад дворани дошао до врата

Зној му хладаи из чела пробио,

А унутра кад је погледнуо

Сав се стресо, сав је протрнуо.

Нож дигнула на ђецу му љуба,

Дигнула га први пут и други,

Ал’ не могла јадна ударити:

Дјечица се на матер смијеше

И малене к њој пружају руке.

Она гледа у њих укочено,

И узмиче крок за кроком натраг,

Па к прсима клонула јој глава,

Клонула јој и десница к бедри.

Мало стала, главу опет дигла,

Дигла руку, ну сад очи сврће,

И посpчућ к њима опет ступа.

У то једно протепа јој дјете:

Шта је, мамо? шта нам баба нема?

Тад сирота мати вриснула је,

Нож бацила, на дјечицу пала,

Потоком их суза окупала.

Све то гледа војевода с врата,

Па се и сâм у сузама купа.

Ну плачући кад изрекла мати:

Ах! Тол’ л’јепе, њежне, толи миле

Не може вас поклати ни Турчин,

Али ће вас бједне потурчити,

Умах срце у оца се стегло,

Па унутра плахо упануо:

Ево, викне, јадна ђецо моја,

Ево вама још јаднијег оца,

Да сви скупа Богу путујемо

Мач тргнуо, обадва смакнуо.

Јаукнуле груди материнске,

Ипак тихо јунакиња вели:

„Ја не могох... oх! хвала ти Лазо,...

Њих не могох, али себе могу о

Нож ко муња зграбила са земље

И у живо засаднла срце.

Хотио је Лазар придржати,

Ал’ на очи мрак му наишао,

У глави му хујно прозујало, . . .

Заљуља се, па огромно тјело

Ко лешина на земљу се свали. —

Кад је јунак очи отворио

Према себи Хајредина види,

А Мослимце свуд около себе;

У њ гледају сви од чуда нjeми,

Немарљиво и он на њих гледа,

Хајиредин први проговара: 

„Војеводо, јунакова судба

Сужња те је мени изручила;

Волим што сам тебе заробио

Но три града да сам освојио,

Али тaки у Турака јунак

Не робује, него се поштује,

Поклони се Мухамеду са мном

Па с првима до Падише стани.”

Полагахно Лазар подиже се,

Руку пружа на љубу и ђецу,

И говори, а с душом се бори :

“Те видиш ли, Хајиредин пашо?

За мене су вриједили више

Него цјело падишино царство

Више него земља сваколика,

Ипак сам их крсту жртвовао,

Шта за тиме жртвоват не могу?

Према њима и л’јепој ми вјери

Исусовој није живот ништа.“ 

Одступио риђобради паша,

Други, трећи за њим приступио:

Сви га моле, али не умоле.

За молбама и понудам сјајним

Сљедоваше прjeтње све то жешће

Ну бор тврди ко би савит мого,

Ил’ гвоздено умекшати рудо?

На прjeтње се Лазар оглупио;

За прjeтњама муке наступише,

Грозне муке, какве сатанина

Само памет замислити може:

Bojeвода, клисурина чврста,

И муке је редом све поднио,

Ни јаука једног испустио.

То видјевши Хајиредин плане

Дивљим гњевом, па својима викне:

„Човјек није, са звјером на колац.“ 

Нут! небеса растварају њедра,

И на земљу живу свјетлост лију:

А анђелак по свјетлости слеће,

И вијенац мученички носи.

Спазио га Лазар војевода,

На коцу се своме насмјешио,

Па велику душу испустио.

Тако Србин домовину брани,

Тако гине за Христову вјеру.

Ерцег-граде, узоре врлина,

И Лазару вјечни спомениче,

Оj колико још градова може

Гроб такови свјету показати?

 

1879