Нико Ђ. Вучетић-Бокељски - Српским песницима

Српским песницима

побратимима:

Алекси Р. Шантићу, Осману Ђикићу и С. А. Карабеговићу

посвећујем песму ову:

О духови, дични, славни,

Чије срце навек пева,

Чија душа о чарима

Васионским снове снева;

Чија с’ љубав као река

На притоке свуд разлева,

И међ’ младим Српчићима

Весеље и слогу лева;

И звук чији од песама

По Срему се равном ори,

По Банату, Херцег-Босни,

Далмацији, Фрушкој гори:

Чије дрхћу топле груди,

Кад разсветли рујна зора,

Кад се сунце јутром буди,

Кад зелени чарна гора;

Кад у зору премалетњу

Славуј-птица песму ствара,

И кад поток жуборећи

Долиници недра пара;

Кад из неба натуштеног

Ко из кабла киша пада;

Кад од муња и громова

Васелена цела страда;

Ви, што су вам гусле благо

И гудало шимширово,

Ви, што вам је песма дика

И то лишће ловорово;

Раширите младе груди,

Управите маште лет,

Да сте дуси и генији,

Нека знаде цео свет.

О песници, браћо мила,

Жив’те милом Српству свом,

Не клоните духом снагом

И кад буде роду лом!...

Нико Ђ. Вучетић-Бокељски

“Голуб” бр. 18    1903.