Јово Узелац – Кубурица - Удаја црногорских књегињица у Русију

Удаја црногорских књегињица у Русију

Спјевао: Јово Узелац – Кубурица

Од југа се глас захори,

На Цетињу, Црној Гори,

Па се чуло у Њемачку,

Сријем равни, Банат, Бачку.

“Зар не знате зашто с’ ори?

Књаз Никола – Висост Њина

Двије миле ћерке има.

Хоће ћерке да путују,

Спремају се у даљину,

Обје хоће да походе,

Силну руску царевину!

А тај поход стране земље,

Објавиће своје жеље,

Свршиће се, што бих рада,

Догодит’ се оће сада!

Прелетјеше књагињице,

Као двије голубице,

Са Цетиња, Црне Горе,

За њима се гласи оре,

И цетињски топ урличе:

“Сретна пута!”- њима виче.

А Данило, - соко сиви,

Тихо шета низ улицу,

И погледа своје сестре,

Сестру Стану и Милицу.

Књаз Никола – он се смије,

А попјева Божо¹) веће,

Брк савија, ‘вако пјева:

“Вратити се оне неће”. –

Одлетјеше књагињице,

Као двије голубице,

И падоше изненада,

У сред бјела Петрограда,

У дворове силног цара,

Александра Господара.

Ал их дивно дочекаше!

Тако нигђе било није.

Веселе се, - добру слуте

Да ће остат’ обадвије.

Ту се оне забавише,

Неколико љетни’ дана,

Ал’ на Црну Гору мисле,

Особито млађа, - Стана!

Кад на једном изненада,

Кроз Петроград ето књаза

Баш сокола и племића:

Петра Николајевића”.

Што да речем даље саде,

У дворове царске паде,

За трпезу силног цара,

Александра Господара,

Па он гледа књагињице,

Црногорске голубице.

Ону гледа, коју воли,

И од цара он је моли.

Цар се диже, па му збори:

“Туђе ћерке – моји двори,

Коју желиш коју волиш.

Даћу ти је кад ме молиш.

То по мојој јесте вољи,

И Николе књаза жељи,

Русија са Црном Гором,

Да се једном спријатељи”.

Нек се сјеме црногорско,

По Русији нашој шири,

Црногорац за страх не зна,

Из буџака тај не вири”.

Кад то зачу књаже Петре,

Хитро скочи, л’јепо стаде,

Па Милица књагињици,

Јабуку од злата даде.

А са града топ урличе,

“Нек је сретно!”- сам цар виче,

А двдесетшестог јула,

Девет сати б’јела дана,

Указа се нама зрака,

Која сјаше про Балкана”.

Зрака сјаји, глас се ори,

Међу собом св’јет говори:

“Какав тамо глас се ори?”

То су гласи од топова

Да л’ се неко тамо бори,

Или Балкан можда гори

Балкан јесте, с миром стоји,

Стоји мирно и не гори.

Што се чује она рика,

Од силнијех, од топова?

То на пратњу и весеље,

Русинскијех тих сватова;

А што Балкан нако трепти?

И што зрака дивно сјаше?

Оно свати из двора се

Царевога помицаше.

Оно су ти силни свати,

Што полазе на вјенчање,

Све у злато обучени,

И предраго у камење.

Први иде књаз Никола,

А са руском, са царицом,

А за њима Александар,

С Олгом грчком, са краљицом.

А за њима великаши.

Описати све не могу,

А ко ли би пребројио,

Петроградску сву господу.

Но не прође иза тога,

Ни пунијех десет дана,

Али опет удаји се

Миличина сека – Стана,

Кад погледаш и помислиш,

На малену Црну Гору,

А ћери јој – Црногорке,

У рускоме царском двору!

Пјесму ову спјевао је самоуки Србин-сељак Јово Узелац Кубурица, из села Заложнице, код Оточца, у Лици. Брат Јово је честит и ваљан ратар, разборит челик Србин; одликује се приличним знањем српске историје, и противнике је увијек приправан у лаж саћерати.

Он има пјесничког дара; опјевава разне згоде и важније догађаје, а стихови су му лаки и неусиљени. У њега нема вјештачких фраза, а има поезије и његове су пјесмесамо један доказ висе, да је српски народ скроз поетичан народ, што су наше народне пјесмеи странцима одавно доказале. Самоуки овај пјесник има и бољих пјесама од ове, но ову је вриједно изнијети ради догађаја који се пјева.

Једна његова пјесма је штампана у подлиску 19. броја “Србобрана” од г. 1894. под натписом “Пут владике Михајла по Лици”. И та пјесма дише правим српским родољубљем, а зачињена је и здравим хумором.

Понављам: овај ратар – пјесник опет је један сјајан доказ, да има Срба и српских умотворина, што нека небраћа неће да поризнаду.

Ако ми се пружи прилика, изнијећу још коју и бољу пјесму Јовину, па можда и о њему коју висе рећи. У овој сам пјесми некоја мјеста изоставио, што сам сматрао за сувишно.

Плитвичка Језера, у Лици    Адам Д. Васин

¹) Војвода Божо Петровић

Босанска Вила бр. 6   1897.