Најпре песници славни стигоше крилом Јата,
Па скоро свако вече поста књижевно вече,
Где смо сазнали, најзад, од нових демократа -
Зашто црвеним рајем река млека не тече.
Читали су нам песме све уздисајних тема;
Нејасне дозлабога. Ипак лица се жаре,
Док један од њих рече: „Ту новца доста нема!
Обећали сте више. Где су нестале паре?!”
И да не кубуримо „с њиховим адвокатом“ ,
Скрписмо, бржебоље, још замотуљак пара,
Јер не би било лепо да с гостујућим братом
Прсне духовна спона због тричавих долара.
За њима стижу вођи „пуни речите силе.“
Први ће, вели, с тенком на излет до Аграма.
Салом аплауз грми. Лесе се помамиле.
Вођама кесе пуне; празни џепови нама.
Други ће до пролећа разнети Кућу Цвећа
И републици свакој послати део смесе.
У
сали
грмљавина све чешћа и све већа.
Говорник триумфује - одрешиле се кесе.
Онда стигоше крдом знани и такозвани.
Свако подноси списак „јер Национ се хрва.“
Дајмо, прекори брује, да се Крајина брани!
„Ми смо сити и пјани, а пара као дрва! “
Неко прода и кућу да потпомогне дело,
Али узалуд све је - због книнске бежаније...
Ко нама ишта даде до тане узаврело -
Босном и Пађанима и паклом Словеније!
15. марта, 1996. Д. Рајковић
Гласник
Српског историјско-културног друштва „Његош“
Нема коментара:
Постави коментар